Engleska književnica Džejn Ostin, rođena 1775, živela je samo 41 godinu, a bila je mlađa ćerka i sedmo dete potomstva koje je brojalo šest dečaka i dve devojčice. Roditelji su joj bili obrazovani i stvorili su od svog doma podsticajno okruženje za intelektualni razvoj svoje dece. Sestre Ostin su se nekoliko godina formalno obrazovale u Opatijskoj školi u Redingu, tamo je Džejn dobila tifus, a njena tetka koja je došla da je neguje, razbolela se i umrla.

Sestre Ostin su se konačno potkraj 1786. vratile kući. Nakon očeve smrti, koja je sestre Ostin ostavila u nezavidnoj finansijskoj situaciji, Džejn počinje život prave profesionalne spisateljice i prijanja na prekrajanje, prepravljanje, dopisivanje i preoblikovanje već započetih rukopisa – „Razum i osećajnost“, „Gordost i predrasuda“, „Nortengerska opatija“, „Mensfild park“, „Ema“ i „Pod tuđim uticajem“. Poslednji roman „Senditon“ ostao je nezavršen. Smrt ju je zatekla u Vinčesteru 1817. godine, gde je poslata na lečenje, pa je sahranjena u tamošnjoj katedrali.

Za života nije mnogo čitana i visoko vrednovana, njene rukopise izdavači nisu izdavali, proslavljeni pisci su je potcenjivali, a svi njeni romani izdati su nakon njene smrti. Postali su književni klasici i stekli milione čitalaca.

Gotovo svako njeno delo je ekranizovano, bilo kao film ili TV serija, pa ni „Nortengerska opatija“ nije izuzetak.

Pisanje Džejn Ostin toliko se snažno vezuje za pružanje utehe da je, kao što su njeni biografi otkrili, ona bila prepisivana kao recept vojnicima iz Prvog svetskog rata koji su patili od teške ratne traume ili onoga što danas znamo kao posttraumatski stresni poremećaj. Vinston Čerčil, dok je bio vezan za krevet 1943. godine, za utehu je tokom bolesti tražio od ćerke da mu čita „Gordost i predrasudu“.

Glavna heroina „Nortengerske opatije“ Ketrin Morlend kći je seoskog paroha, kao i sama Džejn, sedamnaestogodišnjakinja, primljena u društvo u Batu, popularnoj banji, kao štićenica svojih suseda, bogatog gospodina i gospođe Alen. Tamo stiče prva prijateljstva i prve udvarače, i pitanje je koje će interesovanje, koje mladalačke naklonosti opstati. Dve intimne prijateljice sestre su mezimice dva udvarača: Džona Torpa i Henrija Tilnija. Hoće li joj se posrećiti da svojom pojavom opčini nekog od njih i tako svoje roditelje oslobodi brige za njenu budućnost pored devetoro braće i sestara? Ili će se pribirajući blistava sećanja, neprimetno vratiti kući, bez opipljivog uspeha...

U drugom delu romana Ketrin je pozvana u Nortengersku opatiju, dom svog udvarača, gde kao strastvena čitateljka gotskih romana razbuktava sopstvenu maštu i vidi mnogo toga čega onde nema – gospodarica kuće nije umrla, već je zatočena u sopstvenim odajama, tajnim sobama, među vrištećim senkama. Njen prelazak iz mašte u život bio je poput udarca gonga. Kao i sve ostale junakinje njenih romana, i Ketrin doživljava poraz, iako sama nije načinila grešku, i ne može biti udaljenija od čoveka koga voli, što ne doživljava kao histeričnu, već veoma tihu dramu. Strpljivo nas poučava kako da zadržimo dostojanstvo a budemo gubitnici. Bez tragedije i farse.

Zato njeni romani nisu samo o tome kako devojke pronalaze svoje muževe. Oni govore kako da ostanemo ljudi i kad nas drugi, najpre oni koje volimo, odbacuju kad nam okreću leđa.

Istrajnost karaktera, krotkost, nezlobivost, smirenost zaobići će svaku Scilu i Harbidu, a Minotaura ostaviti u lavirintu.

Autor: Silvana Hadži-Đokić
Izvor: Ekspres