Prikaz romana „Noćne reči“ Vladimira Tabaševića: Pred sudom književne časti
Ko je imao (ne)sreću da čita Tabaševića, onu seriju lirske grmljavine što je udarala po identitetu, žrtvama i odrastanju, nimalo se ne libeći da seče po našim ustaljenim jezičkim konvencijama, ili se rvao sa narativom kao u kakvom Koloseumu, ili je odbacivao pisca, poučen mrgodnim profilom koji se kao takav, s razlogom ili ne, vukao po našoj (književnoj) javnosti. Ali ga verovatno ništa, jer takve su knjige retke ne samo u našoj nego i u evropskim i svetskim književnostima, nije moglo pripremiti za „Noćne reči“ (Laguna, 2023). Ko je mogao pretpostaviti da će Vladimir Tabašević, pesnik po izboru, a pripovedač po situacionoj i egzistencijalnoj nuždi, napisati takav jedan roman, u kojem će književnost tretirati kao svoju ličnu zalogu, ne snizivši poetski registar ni za jednu lestvicu, a opet u ovom obračunu sa našom malograđanskom čaršijom, dirigovati simfonijom prkosa? „Noćne reči“ su definitivno, praznik u tami, pod sijalicama noći.
Igra traženja uzora, koji su mogli inspirisati knjigu, počinje citatom Fernanda Pesoe, a završava rečima zahvalnosti u kojima su redom pobrojani filozofi, pesnici, pripovedači, pa čak i jedan bokser, što ne čudi s obzirom na to da su pojedine rečenice, pasaži, i slike prosto jedna kombinacija kojekakvih direkata i krošea što nokautiraju čim se upustite u priču. A priča je, na prvu ruku, jednostavna: dva prijatelja, Fernando i Vladimir Tabašević odlaze u Sutomore, da sprovedu otkopavanje blaga koje s početka deluje kao dečja zabava, jer ko u našem nemaštovitom dvadeset i prvom veku otkopava zlatni roleks da uštedi nešto vremena i od fizičkog rada okrene se istraživanju kosmosa? Umesto toga, naime, Fernando, rakovički golgeter i nemilosrdni volja života („njegovo riljanje ne znači ništa drugo nego jednu inteligentnu ilustraciju misli Vernera Hajzenberga da čovek nikada ne ispituje realnost po sebi već uvek samo svoj način ispitivanja“) iz peska crnogorskog primorja izvuče hrpu nekakvih papira koji, ispostavlja se, sačinjavaju rukopis, pod nazivom „Lažnom ispovešću protiv jahahahača naše jezičke apokalipse“. I tako, niotkuda, čitalac postaje učesnik borbe protiv književnih prevaranata, u deklarativno-manifestnom duhu, lišenog jeftinog pamfleta.
Jedna od glavnih premisa, krijući se iza odluke da se ne sme biti samo pisac, već i jasan i čvrst, ljudski, moralan stav, jeste i tvrdnja da je književnost današnjice lišena magije, čari i tananih niti koje od reči prave raskošnu sliku (pesničke) mogućnosti, a od pisca sveštenika reda odabranih gde se ruka vernosti diže u čast umetnosti bez kompromisa. Jezik nije prazna ljuštura komunikacije (onaj ko se od njegove vatre opeče duže vreme ne sme olovku u ruke da uzme), i to tvrdi Fernando, užareni argument u ljudskoj formi. Tabašević ga pokrštava genijem, i to je pomalo diskurs Bernhardovog „Gubitnika“, ali na tom se planu mnogo ne zadržava, pa sledi nemilosrdna kritika svih naših, srpskih, otrcanih i nedocrtanih društvenih miljea. Ona kreće iz ugla odbačenog pojedinca („Ja sam bio siroče čak i kad su mi roditelji bili živi i zdravi. Ja sam šakal koji se bori za opstanak i kom pucaju u srca.“), i u negiranju sataninog recepta koji je recept klevetanja, proističe brušeno nedvosmislena, za neke društvene krugove nezamisliva, ali sa nivoa marginalizovanog suda dokazano potrebna, odsudno radikalna osuda, zaokružena već prvom rečenicom („Imatipištolj“). Da se Tabašević obraćao samo ili u većini mesta kolegama stvaraocima, mogli bismo reći da je reč o pandanu Kišovim savetima mladim piscima, ali ton kojim se manifest opstanka iskazuje, aluzijama na živote iz podzemlja (i književnog, razume se), bliži je Krležinom „Obračunu“. To što Krleža odustaje od punoće književnog izraza, spuštajući se u arenu prostote, krvareći dušu u okršaju koji nažalost neće izmeniti naš mentalitet, ne treba da buni što se upravo „Noćne reči“ porede sa Krležinim mislima. Tabašević u omažu idealnom čitaocu brani tradiciju, rveći se sa epigonima, mimikrijama, podvalama, i podmetanjima, a jedna od njih simptom je stanja, i oznaka trenutne vrednosne lestvice.
Pa ipak ne primetiti da ovaj roman nosi u sebi iskustvo zapitane ljubavi, i problematične emocije, koja se oživljava razgovorom što ga vode Dan i Vanja, znači roman u potpunosti ne pročitati, zaobići kontekst u kojem se pravda postojanje mladića Dana na granici izmaštane halucinacije („ko sam to, zapravo, ja, a to je značilo: iznova i iznova uhvatiti se ukoštac sa svojom prošlošću i proživeti je onakvu kakva nikada nije imala snage da se desi.“). Značenje ljudske životinje, ostavljeno čulima na prosuđivanje, kao da u celosti zaokružuje Danovu zbunjenost, jer to je on, „nesposoban da voli i da bude voljen, pa samo najednom to sve iz njega navali kao odronjavanje.“ U opreci sa nametnutim, tim „glupim porodičnim narativom“, kako ga Vanja imenuje, u kandžama seksualne nezajažljivosti, Dan možda uspeva da sačuva razum, i pravo na svoje ime, ali svog Tvorca lišava života, i time ispisuje delo koje je u ovom trenutku potrebnije nama, nego samom piscu.
Autor: Ivan Đurđević
Izvor: Danas
Igra traženja uzora, koji su mogli inspirisati knjigu, počinje citatom Fernanda Pesoe, a završava rečima zahvalnosti u kojima su redom pobrojani filozofi, pesnici, pripovedači, pa čak i jedan bokser, što ne čudi s obzirom na to da su pojedine rečenice, pasaži, i slike prosto jedna kombinacija kojekakvih direkata i krošea što nokautiraju čim se upustite u priču. A priča je, na prvu ruku, jednostavna: dva prijatelja, Fernando i Vladimir Tabašević odlaze u Sutomore, da sprovedu otkopavanje blaga koje s početka deluje kao dečja zabava, jer ko u našem nemaštovitom dvadeset i prvom veku otkopava zlatni roleks da uštedi nešto vremena i od fizičkog rada okrene se istraživanju kosmosa? Umesto toga, naime, Fernando, rakovički golgeter i nemilosrdni volja života („njegovo riljanje ne znači ništa drugo nego jednu inteligentnu ilustraciju misli Vernera Hajzenberga da čovek nikada ne ispituje realnost po sebi već uvek samo svoj način ispitivanja“) iz peska crnogorskog primorja izvuče hrpu nekakvih papira koji, ispostavlja se, sačinjavaju rukopis, pod nazivom „Lažnom ispovešću protiv jahahahača naše jezičke apokalipse“. I tako, niotkuda, čitalac postaje učesnik borbe protiv književnih prevaranata, u deklarativno-manifestnom duhu, lišenog jeftinog pamfleta.
Jedna od glavnih premisa, krijući se iza odluke da se ne sme biti samo pisac, već i jasan i čvrst, ljudski, moralan stav, jeste i tvrdnja da je književnost današnjice lišena magije, čari i tananih niti koje od reči prave raskošnu sliku (pesničke) mogućnosti, a od pisca sveštenika reda odabranih gde se ruka vernosti diže u čast umetnosti bez kompromisa. Jezik nije prazna ljuštura komunikacije (onaj ko se od njegove vatre opeče duže vreme ne sme olovku u ruke da uzme), i to tvrdi Fernando, užareni argument u ljudskoj formi. Tabašević ga pokrštava genijem, i to je pomalo diskurs Bernhardovog „Gubitnika“, ali na tom se planu mnogo ne zadržava, pa sledi nemilosrdna kritika svih naših, srpskih, otrcanih i nedocrtanih društvenih miljea. Ona kreće iz ugla odbačenog pojedinca („Ja sam bio siroče čak i kad su mi roditelji bili živi i zdravi. Ja sam šakal koji se bori za opstanak i kom pucaju u srca.“), i u negiranju sataninog recepta koji je recept klevetanja, proističe brušeno nedvosmislena, za neke društvene krugove nezamisliva, ali sa nivoa marginalizovanog suda dokazano potrebna, odsudno radikalna osuda, zaokružena već prvom rečenicom („Imatipištolj“). Da se Tabašević obraćao samo ili u većini mesta kolegama stvaraocima, mogli bismo reći da je reč o pandanu Kišovim savetima mladim piscima, ali ton kojim se manifest opstanka iskazuje, aluzijama na živote iz podzemlja (i književnog, razume se), bliži je Krležinom „Obračunu“. To što Krleža odustaje od punoće književnog izraza, spuštajući se u arenu prostote, krvareći dušu u okršaju koji nažalost neće izmeniti naš mentalitet, ne treba da buni što se upravo „Noćne reči“ porede sa Krležinim mislima. Tabašević u omažu idealnom čitaocu brani tradiciju, rveći se sa epigonima, mimikrijama, podvalama, i podmetanjima, a jedna od njih simptom je stanja, i oznaka trenutne vrednosne lestvice.
Pa ipak ne primetiti da ovaj roman nosi u sebi iskustvo zapitane ljubavi, i problematične emocije, koja se oživljava razgovorom što ga vode Dan i Vanja, znači roman u potpunosti ne pročitati, zaobići kontekst u kojem se pravda postojanje mladića Dana na granici izmaštane halucinacije („ko sam to, zapravo, ja, a to je značilo: iznova i iznova uhvatiti se ukoštac sa svojom prošlošću i proživeti je onakvu kakva nikada nije imala snage da se desi.“). Značenje ljudske životinje, ostavljeno čulima na prosuđivanje, kao da u celosti zaokružuje Danovu zbunjenost, jer to je on, „nesposoban da voli i da bude voljen, pa samo najednom to sve iz njega navali kao odronjavanje.“ U opreci sa nametnutim, tim „glupim porodičnim narativom“, kako ga Vanja imenuje, u kandžama seksualne nezajažljivosti, Dan možda uspeva da sačuva razum, i pravo na svoje ime, ali svog Tvorca lišava života, i time ispisuje delo koje je u ovom trenutku potrebnije nama, nego samom piscu.
Autor: Ivan Đurđević
Izvor: Danas
