Prikaz romana „Na sve strane mali požari“
Porodične drame su jedan od mojih omiljenijih književnih „žanrova“. Nažalost ne nailazim baš toliko često na romane koji bi mogli i tako da se okarakterišu jer, kako mi je jednom prilikom rekao jedan izdavač, retko koga interesuju priče o nekoj tamo disfunkcionalnoj porodici u nekoj američkoj zabiti.
Ni tada a ni sada se ne slažem sa njim jer je mesto dešavanja najmanje bitno u celoj priči. Meni lično više prijaju priče koje se dešavaju u Americi jer je to zemlja neverovatnih kontrasta, kultura i stavova koju ipak koliko-toliko razumem i poznajem, nego na primer priče iz Japana ili Skandinavije, ali to ne znači da su „američke“ priče bolje od drugih.
Ono što mene privlači kod porodičnih drama je njihova univerzalnost jer su to priče koje mogu svakog da dotaknu bez obzira na boju kože ili veru i ne vidim razlog zašto, na primer, ja iz Beograda ne mogu da razumem neku samohranu majku iz neke zabiti u Luizijani i koja pokušava sama da pruži najviše što može svom detetu ili da živi život onako kako ona želi. I molim bez forsirane i folirantske političke korektnosti da belci razumeju samo belce a crnci crnce a Azijazi Azijate i da je nemoguće razumeti priču ispričanu iz ugla Indijanca ako i sam nisi bar polu-Čiroki.
Elem, beogradska Laguna nedavno je objavila drugi roman američke spisateljice azijskog porekla Selest Ing „Na sve strane mali požari“ koji je upravo jedna savršena mala porodična drama o majkama i ćerkama, o tome šta nekoga čini majkom – biologija ili ljubav, o tinejdžerima, o klasi (i rasi) u američkom društvu i tome kako različite klase drugačije doživljavaju rasu.
Sve počinje požarom koji je neko podmetnuo u kući Elene i Bila Ričardsona, bogatog belog bračnog para koji su savršeni predstavnici gradića Šejker Hajtsa (u kome je Ingova, inače odrasla) koji liči na ona idilična američka predgrađa iz 1950ih gde je sve pod konac, gde se zna red i pravila.
Zapravo, priča počinje godinu dana ranije kada Elena Ričardson, stub zajednice i veliki ljubitelj pravila, iznajmi stan onima manje „srećnim“ od nje – zagonetnoj umetnici Miji Voren i njenoj ćerki Perl.
Kada Elenini prijatelji usvoje bebu kineskog porekla koju je majka ostavila ispred vatrogasne stanice u trenutku očaja, bede i nemaštine i koja se potom pojavljuje i traži nazad svoje dete, red i pravila Šejker Hajtsa raspršuju se kao dim i požari izbijaju na sve strane.
Poput Mije koja snima neobične i uznemirujuće fotografije npr. plesačice koja liči na pauka, tako i Ingova vešto i uznemirujuće pronicljivo „hvata“ određeno mesto i određeni trenutak u vremenu i bezbrojne paukove mreže veza, sukoba, privilegija, predrasuda koje svi mi stvaramo.
Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik
Ni tada a ni sada se ne slažem sa njim jer je mesto dešavanja najmanje bitno u celoj priči. Meni lično više prijaju priče koje se dešavaju u Americi jer je to zemlja neverovatnih kontrasta, kultura i stavova koju ipak koliko-toliko razumem i poznajem, nego na primer priče iz Japana ili Skandinavije, ali to ne znači da su „američke“ priče bolje od drugih.
Ono što mene privlači kod porodičnih drama je njihova univerzalnost jer su to priče koje mogu svakog da dotaknu bez obzira na boju kože ili veru i ne vidim razlog zašto, na primer, ja iz Beograda ne mogu da razumem neku samohranu majku iz neke zabiti u Luizijani i koja pokušava sama da pruži najviše što može svom detetu ili da živi život onako kako ona želi. I molim bez forsirane i folirantske političke korektnosti da belci razumeju samo belce a crnci crnce a Azijazi Azijate i da je nemoguće razumeti priču ispričanu iz ugla Indijanca ako i sam nisi bar polu-Čiroki.
Elem, beogradska Laguna nedavno je objavila drugi roman američke spisateljice azijskog porekla Selest Ing „Na sve strane mali požari“ koji je upravo jedna savršena mala porodična drama o majkama i ćerkama, o tome šta nekoga čini majkom – biologija ili ljubav, o tinejdžerima, o klasi (i rasi) u američkom društvu i tome kako različite klase drugačije doživljavaju rasu.
Sve počinje požarom koji je neko podmetnuo u kući Elene i Bila Ričardsona, bogatog belog bračnog para koji su savršeni predstavnici gradića Šejker Hajtsa (u kome je Ingova, inače odrasla) koji liči na ona idilična američka predgrađa iz 1950ih gde je sve pod konac, gde se zna red i pravila.
Zapravo, priča počinje godinu dana ranije kada Elena Ričardson, stub zajednice i veliki ljubitelj pravila, iznajmi stan onima manje „srećnim“ od nje – zagonetnoj umetnici Miji Voren i njenoj ćerki Perl.
Kada Elenini prijatelji usvoje bebu kineskog porekla koju je majka ostavila ispred vatrogasne stanice u trenutku očaja, bede i nemaštine i koja se potom pojavljuje i traži nazad svoje dete, red i pravila Šejker Hajtsa raspršuju se kao dim i požari izbijaju na sve strane.
Poput Mije koja snima neobične i uznemirujuće fotografije npr. plesačice koja liči na pauka, tako i Ingova vešto i uznemirujuće pronicljivo „hvata“ određeno mesto i određeni trenutak u vremenu i bezbrojne paukove mreže veza, sukoba, privilegija, predrasuda koje svi mi stvaramo.
Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik
