Želja za novcem, san o moći, maštanje o danima kad ćemo jesti šta i koliko želimo, volja za radom kao sredstvom za sticanje bogatstva, ambicije za što boljim položajem na društvenoj lestvici, požuda za seksom, potreba za iskrenom ljubavlju – sve se, i bukvalno i metaforično, može okarakterisati i precizno opisati jednom jedinom rečju: glad.

Stoga i nema života, nema opstanka i nema napredovanja bez gladi i želje da se ona utoli, no često se zaboravlja da ne treba probati baš sve što se nalazi nadohvat ruke u đavolskoj poslastičarnici iskušenja – a ako najveće đavolovo lukavstvo jeste to da nas ubedi kako ne postoji, onda je najveće lukavstvo gladi da nas i dalje ubeđuje kako se nismo dovoljno zasitili.

Istakavši već u naslovu glad kao osnovni životni nagon, kao nagon koji često iznutra izjede čoveka umesto da mu zadovolji potrebe, Mirjana Bobić-Mojsilović nije samo preko jednog pojma sublimirala sve životne želje i požude, nego je u liku pripovedača sublimirala i mnoge sudbine naše svakodnevice, mnoge ljude koje srećemo na svakom koraku a da nismo svesni kakvu bi priču imali da ispričaju, mnoge prolaznike koje smatramo običnima iako su maltene do juče živeli potpuno neobičnim životom.

Teško je reći ko je u ovom romanu glavni junak: da li je to čovek koji nam bez zazora iznosi sve tajne svog života, ili je glavni junak ipak – glad? Prožimajući ceo roman i vodeći pripovedača iz koraka u korak, glad zapravo vodi glavnu reč i usmerava tok radnje, bilo da se radi o pohlepi, bilo o seksualnoj požudi, bilo da je u pitanju puko preživljavanje u danima psihičke i finansijske krize.

Iako prvi put objavljen pre deset godina, kad je maltene celo čovečanstvo imalo prilike da se tokom ekonomskih krahova uveri da novac nije vreme nego gubljenje vremena, roman „Glad“ nimalo nije izgubio na aktuelnosti – štaviše, možda je danas potrebniji nego u vreme kad je napisan, da još jednom podseti čitaoce na sve opasnosti koje su toliko prisutne da ih najčešće nismo ni svesni, da ukaže na sve gladi koje nas neprestano ubeđuju kako ih iznova moramo zadovoljiti, da pokaže kako je sujeta postala toliko jaka da čoveka ponekad ni u najtežoj usamljenosti ne napušta gordost.

U društvu gde se ravnodušnost potencira čak i preko ambijenta u kome svakodnevno boravi hiljade ljudi što neprestano zadovoljavaju svoju glad za novcem i moći a da to nikad do kraja ne zadovolje, zaista se čini kako je sreća najveći i najteže ostvarivi luksuz, možda baš zbog toga što se do spoznaje sreće mora proći kroz katarzu koja ponekad podrazumeva i materijalne gubitke, a to je itekako bolno za one koji su već ubedili sebe da novac popravlja raspoloženje i da se tek sa solidnim bogatstvom postaje neko.

Ipak, pošto snove mogu da ispričaju samo oni koji su se probudili, pripovedač romana „Glad“, premda govori samo o svom životu i svojim ambicijama, dovoljno je objektivan da nakon svojevsrnog otrežnjenja racionalno i sa izvesne distance iznese svoje snove, dobre i loše strane njihovog ostvarenja, ali i njihovo ispravno tumačenje nakon što je prošao kroz uspone i padove, te na kraju pronašao pravu sreću. Tako nam ova priča pokazuje da svet nije napravljen za one koji sve znaju, nego za one koji su spremni da uče, a svakako da nema bolje lekcije od sopstvenih grešaka i zabluda.

Roman „Glad“ jedna je od onih knjiga nakon kojih ćemo zaključiti da ne treba proživljavati svaki dan kao da nam je poslednji, nego kao da je prvi u ostatku života koji tek treba da ispunimo novim ostvarenjima naših snova, ali onih snova koji će nam zaista doneti sreću, a ne puko zadovoljenje gladi koja nas neprestano ubeđuje da je nismo utolili.

Autor: Dušan Milijić