Glavni junak u romanu „Matična knjiga“ Draška Miletića je lečeni depresivac, i dalje na lekovima: „Ti perom gladuješ i njime brkove mastiš“, kako ga je opisala susetka vračanju sklona. Stilski to podseća u skraćenim opisima i izmeštenom odnosu u rečenici na Pavića. Kao u jednom od opisa: „Pogled te žene zauvek je ostao u mojim očima. Ne njegova boja ili oblik, ne to!, već filologija tog pogleda, svi jezici kojima je govorilo.“ Nema fabule, ali ima spiskova: snova, stanara solitera u Mutapovoj 30a, bolesti, operacija kroz koje je junak prošao, muke otuđenog odrastanja, opisa predaka pripadnika prestižnih između dva rata, donžuaskih avantura. Ti spiskovi oslikavaju našu istorijsku i trenutnu sudbinu. Susrećemo opise zanimanja i života, a u najkraćim crtama: službenika, izbeglica, Jevreja koji je preživeo holokaust, povratnika sa Golog otoka, naučnih autoriteta zaštićenih od potresa i vremena temama kojima se bave, a sve od sprata do sprata, od stana do stana. Nailazimo na niz originalnih razmišljanja: „Pukovnika Tihomira Marovića ne možete uvući u razgovor o istorijsko-etničkom pravu nad katastrom. Stoga se on čuva prisvajanja bilo kog parčeta zemlje. Iz prve ruke je video kuda to vodi. U suprotnom Grci bi vladali stopama Aleksandra Velikog, Italijani pak onim Cezarovim i Hadrijanovim. Mongola bi bilo sve do Pešte. Kinom bi se, recimo, vijorila japanska zastava i tako u nedogled. Ilija Nestorović, profesor istorije koga očarava Aurelijanov zid, razdelni zid koji je u svoje vreme uspešno odvajao višu klasu od one niže, patricije od plebejaca, imućan starorimski svet od onog gologuzog, i na taj način sprečavao je da požari i boleštine ubogih preko zida pređu.“ Kao i tvrdnja: „Hanibal je stari Rim porazio. Ondašnje Najveće smirio. Rezrešio. Zaokružno. Pre njega je Rim bio istorijski vulgaran i neprikosnoven.“ Ili pak: „Za Andrića je govorio da je Titova najbolja fasada. Strog, zamišljen i bez osmeha na licu.“ Upoznajemo se sa mrzovoljnim čovekom od pedeset i dve godine, proizvodom dekadentne porodice sa nizom samoubistava, duševnih poremećaja; preispituje se i beži od noćnih nesanica sa monolozima koji će voditi do romana i spašavati od odustajanja od života: „Taj ništa prostor bio je čest u mojoj glavi. Kada sam sa stola računar konačno stavio pod mišku. Kada sam sa stola uzeo neke knjige i kabl izvukao iz utičnice. Kada sam se preselio u kuhinju. Za trpezarijski sto. Kako kakav krompir.“ Sa ocem, svetski priznatim hirurgom, postao je blizak tek posle njegove smrti pronalazeći pisma u kojima ga uvažavaju i pozivaju na saradnju francuske kolege. Majka je napisala maturski rad, esej o stilu Virdžinije Vulf, bila bolesna, daleka, a u odsustvu muža bila sklona konverzacionim flertovima. Niz detaljnih opisa malih stvari i brzih misli o istorijskim događanjima. Dvorska kamarila na bečkom dvoru se nije slagala sa politikom vladara, pa je pronađen i finansiran fotografski pogodan pobunjenik koji će ga ubiti, ali je tako propalo carstvo. Takvi neočekivani zaključci su bez komentara nabacani po romanu i daju mu zanimljiv tok.

„Boljševici će ugušiti jedinku, formirati stabilnu masu i neprestano klicati vođi. Krtog i slepog čoveka rasuti na što širem prostoru. Bezmalo neprimetno, slepilo misliti, slepilo činiti, slepilo biti. Podvaliti Evropi. Strašno joj podvaliti.“

„Iz kuće izašao sa teglom džema u ruci, bez uniforme, oružja i pomisli rata u sebi, civil koji je krenuo u posetu, ali su ga na pola puta pokupili, netragom ga nekuda odveli i tek nakon tri meseca ga razmenili, pa on od tada o svemu ćuti; gospodine, scenario građanskog rata.“

Autor: Vesna Šejić
Izvor: wdoyouw.org