Prikaz romana „Mašina za pravljenje Španaca“
Savremeni portugalski pisac Valter Ugo Mai rođen je 1971. godine. Do sada je objavio šest romana, više pesničkih zbirki i nekoliko knjiga za decu. Roman „Mašina za pravljenje Španaca“ je prvo delo ovog autora prevedeno na srpski jezik.
„Mašina za pravljenje Španaca“ je metafora za Salazarovu diktaturu u Portugaliji (Antonio de Oliveira Salazar 1933. zaveo profašističku diktaturu okončanu 1974. Revolucijom karanfila, nap. S.M).
Između piščeve konstatacije „tako su nas portugalce učili da mislimo pravolinijski“ (u svim citatima pravopis je piščev, nap. S.M), do ocene „mi smo zemlja građana koji to nisu“, nije delo u kom se na epski način pripoveda o kolektivnoj sudbini naroda, već ispovest u prvom licu. Narator i glavni junak je ostareli berberin Antonio Žorž da Silva koga, posle ženine smrti, kći smešta u starački dom sarkastično nazvan „dom srećnog doba“. Naracija u prvom licu o „fašizmu dobrih ljudi“, o Portugaliji i Evropi, o Bogu i pohlepi, o poeziji i metafizici, o bolesti, starenju i smrti, ali i o ljubavi - je na trenutke nepodnošljivo bolna. Da Silva se ne miri sa ženinim odlaskom, ima detinju potrebu da zbog sopstvene povređenosti povređuje druge, gazi cveće na grobu svoje žene da bi ga „kaznio što pokušava da ulepša njenu smrt“, a za sebe kaže: „nisam imao nijedan herojski podvig, osim što sam doživeo starost i to zaljubljen“.
Glavni junak ima jaku grižu savesti zato što je odao mladića koji mu je bežeći od Salazarove policije utrčao u berbernicu: „moleći se za sopstvenu, a sada i za moju sreću čovek mnogo mlađi od mene, koji je, umesto da se navikne na diktaturu, pokušavao da je sabotira kako je znao i umeo, podrivajući je ovde i onde, ako ni zbog čega, ono da se barem zna da narod grca od nezadovoljstva. to je bilo najopasnije za režim, jer ono što je nova država najmanje želela od nas bilo je da pružamo bilo kakav otpor“.
Priča o ljubavi prema umrloj ženi i mučnina zbog griže savesti spretno su povezane uvođenjem lika čoveka starog 99 godina koji dolazi u starački dom, a koji je Fernandu Pesoi bio inspiracija za pesmu „ešteveš bez metafizike“.
Da silva kaže: „jutros je umro ešteveš, od nekakvog napada sreće“ i žaleći za njim dodaje: „trebalo je napraviti tortu, otpevati pesmu, u stvari, najviše od svega, trebalo ga je zagrliti, tog prijatelja fernanda pesoe, taj živi stih najbolje portugalske poezije, da bi zaključio da je - „naprava koja ljudima oduzima metafiziku, otupelost od diktature“.
Višeslojnost priče Valtera Uga Maia čini ovu knjigu uzbudljivom.
Čitalac ostaje zadivljen umešnošću pisca koji u trenutku objavljivanja prvog, portugalskog izdanja romana ima tek nešto više od 40 godina, a piše kao da je proživeo tri života i najmanje jednu duboku starost. Ugo Mai čitaocu pruža mogućnost da uživa u britkom jeziku i stilu, efektnoj karakterizaciji junaka, u crnom humoru i navodi ga da se zamisli nad sopstvenom i nad sudbinom svojih bližnjih. Valter Ugo Mai ne daje konačne odgovore, ostavlja dovoljno mesta za skepsu jer, kako kaže: „znam da je ljudski rod izmislio boga zato što ne veruje u ljude, što je sasvim i razumljivo. ljudi veruju u boga jer nisu sposobni da veruju jedni drugima.“
Autor: Sanja Milić
Izvor: radiobeograd.rs, emisija „Kulturni krugovi“
„Mašina za pravljenje Španaca“ je metafora za Salazarovu diktaturu u Portugaliji (Antonio de Oliveira Salazar 1933. zaveo profašističku diktaturu okončanu 1974. Revolucijom karanfila, nap. S.M).
Između piščeve konstatacije „tako su nas portugalce učili da mislimo pravolinijski“ (u svim citatima pravopis je piščev, nap. S.M), do ocene „mi smo zemlja građana koji to nisu“, nije delo u kom se na epski način pripoveda o kolektivnoj sudbini naroda, već ispovest u prvom licu. Narator i glavni junak je ostareli berberin Antonio Žorž da Silva koga, posle ženine smrti, kći smešta u starački dom sarkastično nazvan „dom srećnog doba“. Naracija u prvom licu o „fašizmu dobrih ljudi“, o Portugaliji i Evropi, o Bogu i pohlepi, o poeziji i metafizici, o bolesti, starenju i smrti, ali i o ljubavi - je na trenutke nepodnošljivo bolna. Da Silva se ne miri sa ženinim odlaskom, ima detinju potrebu da zbog sopstvene povređenosti povređuje druge, gazi cveće na grobu svoje žene da bi ga „kaznio što pokušava da ulepša njenu smrt“, a za sebe kaže: „nisam imao nijedan herojski podvig, osim što sam doživeo starost i to zaljubljen“.
Glavni junak ima jaku grižu savesti zato što je odao mladića koji mu je bežeći od Salazarove policije utrčao u berbernicu: „moleći se za sopstvenu, a sada i za moju sreću čovek mnogo mlađi od mene, koji je, umesto da se navikne na diktaturu, pokušavao da je sabotira kako je znao i umeo, podrivajući je ovde i onde, ako ni zbog čega, ono da se barem zna da narod grca od nezadovoljstva. to je bilo najopasnije za režim, jer ono što je nova država najmanje želela od nas bilo je da pružamo bilo kakav otpor“.
Priča o ljubavi prema umrloj ženi i mučnina zbog griže savesti spretno su povezane uvođenjem lika čoveka starog 99 godina koji dolazi u starački dom, a koji je Fernandu Pesoi bio inspiracija za pesmu „ešteveš bez metafizike“.
Da silva kaže: „jutros je umro ešteveš, od nekakvog napada sreće“ i žaleći za njim dodaje: „trebalo je napraviti tortu, otpevati pesmu, u stvari, najviše od svega, trebalo ga je zagrliti, tog prijatelja fernanda pesoe, taj živi stih najbolje portugalske poezije, da bi zaključio da je - „naprava koja ljudima oduzima metafiziku, otupelost od diktature“.
Višeslojnost priče Valtera Uga Maia čini ovu knjigu uzbudljivom.
Čitalac ostaje zadivljen umešnošću pisca koji u trenutku objavljivanja prvog, portugalskog izdanja romana ima tek nešto više od 40 godina, a piše kao da je proživeo tri života i najmanje jednu duboku starost. Ugo Mai čitaocu pruža mogućnost da uživa u britkom jeziku i stilu, efektnoj karakterizaciji junaka, u crnom humoru i navodi ga da se zamisli nad sopstvenom i nad sudbinom svojih bližnjih. Valter Ugo Mai ne daje konačne odgovore, ostavlja dovoljno mesta za skepsu jer, kako kaže: „znam da je ljudski rod izmislio boga zato što ne veruje u ljude, što je sasvim i razumljivo. ljudi veruju u boga jer nisu sposobni da veruju jedni drugima.“
Autor: Sanja Milić
Izvor: radiobeograd.rs, emisija „Kulturni krugovi“
