Prikaz romana „Limeni doboš“
Ovu knjigu i Nemci i Poljaci smatraju klasikom. Roman Gintera Grasa o rodnom gradu Gdanjsku uspeo je da isprovocira mnoge – ali i da osvoji Nobelovu nagradu.
Priznaću vam nešto: nemački jezik sam najvećim delom naučio dešifrujući „Limeni doboš“. Slabo poznat jezik, polupoznati predeli, očaravajući opisi i zastrašujuće scene u gdanjskom lutkarskom pozorištu, ostavili su nezaboravan utisak na jednog osamnaestogodišnjaka.
Prva dva dela knjige praktično sam progutao. Posvećena su životu Gdanjska, prvo kao nemačko-poljskog Slobodnog grada, a zatim kao nacističkog grada vraćenog u okrilje Rajha. Zahvaljujući detinjstvu provedenom u Vroclavu, nemački ambijenti mi nisu bili strani. Posleratni period – sa izuzetkom Cviblkelera – ostavio me je ravnodušnim. Diseldorf mi je delovao kao druga planeta. Buntovnička strana Oskara Macerata probudila je u meni zebnju, radoznalost i saosećanje. Poljske primese u njegovom poreklu kod nekih nemačkih čitalaca su sigurno izazvale otuđujući efekat. Kod poljskih studenata germanistike je ovo pak izazvalo neku vrstu nedefinisanog osećanja bliskosti.
„Limeni doboš“ objavljen je 1959 – tačno dvadeset godina posle nemačkog napada na Poljsku. Jedan od centralnih događaja romana predstavlja granatiranje Poljske pošte i ubistvo njenih branilaca. U azilu za umobolne, ekscentrični osobenjak piše svoju životnu priču. Piše o čoveku koji je u trećoj godini prestao da raste, strasno voleo da udara u limeni doboš, glasom lomio staklo, trpeo maltretiranje vršnjaka, gledao na svet sa visine genitalija odrasle osobe, bio saučesnik u smrti svoje majke i obojice očeva – jednog stvarnog i jednog potencijalnog (od kojih je jedan bio Poljak, a drugi Nemac), radio u vojnom pozorištu, morao da napusti rodni – sada poljski – Gdanjsk, otišao u Zapadnu Nemačku kao izgladneli umetnik, da bi na kraju eksplodirao u javnosti kao bomba. Ovaj roman postao je lakmus-papir za promene u Adenauerovoj republici, koja je prećutno oprostila grehe zločincima i njihovim sledbenicima, gajeći sve vreme besprekornu estetiku konzervativnog populizma i stari-novi neprijateljski imidž inferiornog (slovenskog) i istovremeno pretećeg (sovjetskog) Istoka.
Jedno jedino poglavlje, pročitano na okupljanju Grupe 47, izazvalo je senzaciju. Od tog dana, „Limeni doboš“ počinje da se pominje u istom košu sa Geteovim „Vilhelmom Majsterom“, Džojsovim „Uliksom“ i „Doktorom Faustusom“ Tomasa Mana. Grasovi protivnici videli su pak samo stilske nedoslednosti, nepodnošljiva nabrajanja, trapavost u konstrukciji priče i nesposobnost autora da od „papirnih isečaka“ izgradi prave likove. A za naročito militantne, sve je bilo bogohuljenje, pornografija i nihilizam.
I pohvale i pokude doprinele su nezapamćenom uspehu knjige. Pojedina „mesta“ iz romana – zavlačenje pod četiri suknje, penušavi prašak, konjska glava, igranje skata u podrumu Poljske pošte, ometanje nacističke parade i partijska značka koja se zaglavila prilikom gutanja – prerasla su u šifre u bujnoj mašti čitalaca i tajni jezik kršenja tabua.
Danas se više ne može dati tačno objašnjenje zašto se „Limeni doboš“ tako tvrdoglavo ukotvio u ljudskoj podsvesti. Da li zbog stakato ritma baroknih rečenica? Ili su tome doprinele slike i zvuci filmske adaptacije Folkera Šlendorfa – genijalni krici Dejvida Beneta, sanjarski šarm Angele Vinkler, kompaktna energija Marija Adorfa i lepršava strast Danijela Olbrihskog? Ali koliko god da je film doprineo trajnom uspehu knjige, on je ipak samo majstorska ekranizacija veličanstvenog književnog uzora.
„Limenom dobošu“ su u dostizanju mitskog statusa pomogli i njegovi ogorčeni protivnici. U Zapadnoj Nemačkoj, indignirani ideolozi CDU-a i CSU-a Grasa su nazivali psom, kvariteljem mladeži i bogohulnikom. Ideolozima socijalističkog realizma u Demokratskoj Republici Nemačkoj su pak groteske, iznenadni vremenski skokovi i odsustvo ideologije predstavljali smrtni greh. A u Poljskoj – pošto su se fragmenti „Limenog doboša“ već 1959. pojavili prevedeni na poljski – nacionalkomunistički „čuvari Grala“ nisu mogli da oproste autoru što je branitelje Poljske pošte karikaturalno prikazao kao kukavice koje igraju skat i imao drskosti da izjave kako je Crvena armija silovala Nemice i spalila osvojeni Gdanjsk 1945.
Tako je i u Narodnoj Republici Poljskoj „Limeni doboš“ postao lakmus-papir za liberalnost vlasti, koja je odlagala objavljivanje poljskog izdanja, i efikasnost sve jače opozicije, koja je 1979. samostalno izdala roman, zaobilazeći cenzore. Kada je zvanično objavljen 1983. godine, „matrijarh“ poljske književne kritike, Marija Janion, s razlogom ga je nazvala karikom koja je nedostajala u poljskoj književnosti. Nemački pisac Ginter Gras, ponosan na svoje kašupsko poreklo, saopštio je Poljacima nešto što nisu želeli da priznaju sebi: da su donkihotski narod, skloni zaletanju na vetrenjače. Osim toga, on je malograđansku stvarnost Gdanjska pre 1945. prikazao u poljskoj prozi dobro poznatim sredstvima groteske, ironije i pikarskog romana. Transplantacija je bila toliko uspešna da su poljski pisci poput Pavela Hilea i Stefana Hvina u svojim romanima upotrebljavali Grasove likove. Gdanjski Poljaci predratni Gdanjsk danas uglavnom posmatraju kroz prizmu Grasovih romana.
Danas nam deluje kao da Poljaci nisu osvojili samo Gdanjsk, već i „Limeni doboš“. Osim toga, Gintera Grasa su proglasili počasnim stanovnikom Gdanjska, a Oskar Macerat kao da je prisvojen. Kada je, 2006. godine, kasno priznanje autora da je bio regrutovan u oružane snage SS-a izazvalo buru u međunarodnoj javnosti, i kada su poljski nacional-konzervativci zahtevali da se Grasu oduzme status počasnog građanina, dodeljen 1992, njegove pristalice su danonoćno stražarile kraj malene bronzane figure junaka „Limenog doboša“, kako bi sprečili njeno uklanjanje. Poljski Gdanjsk je zatim na referendumu glasao za svog Grasa, potvrdivši rezultat ispitivanja javnog mnjenja na nacionalnom nivou. Pritom, Poljaci nisu bili zahvalni Grasu samo na angažmanu na priznanju granice na Odri i Nisi. Oskar Macerat, koji danas sedi na jednoj klupi nedaleko od piščeve rodne kuće, svedoči o zahvalnosti ovog naroda romanu, koji je Gdanjsk katapultirao u svetsku književnost. Sličnog mišljenja bila je i Švedska akademija kada je 1999, dodeljujući Nobelovu nagradu, „Limeni doboš“ svrstala među „trajna književna dela dvadesetog veka“.
A Nemci? Kada se pogledaju referati učenika nemačkih gimnazija, stiče se utisak da je „Limeni doboš“ stekao status klasika, što – po rečima Vitolda Gombroviča – za jednog pisca može zanačiti „toplu smrt“. Oskarove provokacije polako blede. Mladi autori kao da se nisu ni očešali o „limenog dobošara“. Kada se Gras oglašavao protiv politike Izraela ili napada na Grčku, niko nije ni trepnuo. Niko ne želi da prizna da čita Grasa, jer on je „mator, sujetan i staromodan“. Mnogi ipak veruju da današnja čitalačka publika nije zastranila i da je u stanju da, uprkos trendu smanjivanja opsega pažnje, preživi duge rečenice na prvih nekoliko strana knjige. Čitalac će zatim prihvatiti ritam Grasove proze i udubiti se u njegove opise i veštinu pripovedanja. „Limeni doboš“ i „Ljušćenje luka“ biće vam odličan vodič na putovanju kroz svet poezije i istine nobelovca iz Gdanjska.
Autor: Adam Kžeminski
Izvor: zeit.de
Prevod: Jelena Tanasković
Priznaću vam nešto: nemački jezik sam najvećim delom naučio dešifrujući „Limeni doboš“. Slabo poznat jezik, polupoznati predeli, očaravajući opisi i zastrašujuće scene u gdanjskom lutkarskom pozorištu, ostavili su nezaboravan utisak na jednog osamnaestogodišnjaka.
Prva dva dela knjige praktično sam progutao. Posvećena su životu Gdanjska, prvo kao nemačko-poljskog Slobodnog grada, a zatim kao nacističkog grada vraćenog u okrilje Rajha. Zahvaljujući detinjstvu provedenom u Vroclavu, nemački ambijenti mi nisu bili strani. Posleratni period – sa izuzetkom Cviblkelera – ostavio me je ravnodušnim. Diseldorf mi je delovao kao druga planeta. Buntovnička strana Oskara Macerata probudila je u meni zebnju, radoznalost i saosećanje. Poljske primese u njegovom poreklu kod nekih nemačkih čitalaca su sigurno izazvale otuđujući efekat. Kod poljskih studenata germanistike je ovo pak izazvalo neku vrstu nedefinisanog osećanja bliskosti.
„Limeni doboš“ objavljen je 1959 – tačno dvadeset godina posle nemačkog napada na Poljsku. Jedan od centralnih događaja romana predstavlja granatiranje Poljske pošte i ubistvo njenih branilaca. U azilu za umobolne, ekscentrični osobenjak piše svoju životnu priču. Piše o čoveku koji je u trećoj godini prestao da raste, strasno voleo da udara u limeni doboš, glasom lomio staklo, trpeo maltretiranje vršnjaka, gledao na svet sa visine genitalija odrasle osobe, bio saučesnik u smrti svoje majke i obojice očeva – jednog stvarnog i jednog potencijalnog (od kojih je jedan bio Poljak, a drugi Nemac), radio u vojnom pozorištu, morao da napusti rodni – sada poljski – Gdanjsk, otišao u Zapadnu Nemačku kao izgladneli umetnik, da bi na kraju eksplodirao u javnosti kao bomba. Ovaj roman postao je lakmus-papir za promene u Adenauerovoj republici, koja je prećutno oprostila grehe zločincima i njihovim sledbenicima, gajeći sve vreme besprekornu estetiku konzervativnog populizma i stari-novi neprijateljski imidž inferiornog (slovenskog) i istovremeno pretećeg (sovjetskog) Istoka.
Jedno jedino poglavlje, pročitano na okupljanju Grupe 47, izazvalo je senzaciju. Od tog dana, „Limeni doboš“ počinje da se pominje u istom košu sa Geteovim „Vilhelmom Majsterom“, Džojsovim „Uliksom“ i „Doktorom Faustusom“ Tomasa Mana. Grasovi protivnici videli su pak samo stilske nedoslednosti, nepodnošljiva nabrajanja, trapavost u konstrukciji priče i nesposobnost autora da od „papirnih isečaka“ izgradi prave likove. A za naročito militantne, sve je bilo bogohuljenje, pornografija i nihilizam.
I pohvale i pokude doprinele su nezapamćenom uspehu knjige. Pojedina „mesta“ iz romana – zavlačenje pod četiri suknje, penušavi prašak, konjska glava, igranje skata u podrumu Poljske pošte, ometanje nacističke parade i partijska značka koja se zaglavila prilikom gutanja – prerasla su u šifre u bujnoj mašti čitalaca i tajni jezik kršenja tabua.
Danas se više ne može dati tačno objašnjenje zašto se „Limeni doboš“ tako tvrdoglavo ukotvio u ljudskoj podsvesti. Da li zbog stakato ritma baroknih rečenica? Ili su tome doprinele slike i zvuci filmske adaptacije Folkera Šlendorfa – genijalni krici Dejvida Beneta, sanjarski šarm Angele Vinkler, kompaktna energija Marija Adorfa i lepršava strast Danijela Olbrihskog? Ali koliko god da je film doprineo trajnom uspehu knjige, on je ipak samo majstorska ekranizacija veličanstvenog književnog uzora.
„Limenom dobošu“ su u dostizanju mitskog statusa pomogli i njegovi ogorčeni protivnici. U Zapadnoj Nemačkoj, indignirani ideolozi CDU-a i CSU-a Grasa su nazivali psom, kvariteljem mladeži i bogohulnikom. Ideolozima socijalističkog realizma u Demokratskoj Republici Nemačkoj su pak groteske, iznenadni vremenski skokovi i odsustvo ideologije predstavljali smrtni greh. A u Poljskoj – pošto su se fragmenti „Limenog doboša“ već 1959. pojavili prevedeni na poljski – nacionalkomunistički „čuvari Grala“ nisu mogli da oproste autoru što je branitelje Poljske pošte karikaturalno prikazao kao kukavice koje igraju skat i imao drskosti da izjave kako je Crvena armija silovala Nemice i spalila osvojeni Gdanjsk 1945.
Tako je i u Narodnoj Republici Poljskoj „Limeni doboš“ postao lakmus-papir za liberalnost vlasti, koja je odlagala objavljivanje poljskog izdanja, i efikasnost sve jače opozicije, koja je 1979. samostalno izdala roman, zaobilazeći cenzore. Kada je zvanično objavljen 1983. godine, „matrijarh“ poljske književne kritike, Marija Janion, s razlogom ga je nazvala karikom koja je nedostajala u poljskoj književnosti. Nemački pisac Ginter Gras, ponosan na svoje kašupsko poreklo, saopštio je Poljacima nešto što nisu želeli da priznaju sebi: da su donkihotski narod, skloni zaletanju na vetrenjače. Osim toga, on je malograđansku stvarnost Gdanjska pre 1945. prikazao u poljskoj prozi dobro poznatim sredstvima groteske, ironije i pikarskog romana. Transplantacija je bila toliko uspešna da su poljski pisci poput Pavela Hilea i Stefana Hvina u svojim romanima upotrebljavali Grasove likove. Gdanjski Poljaci predratni Gdanjsk danas uglavnom posmatraju kroz prizmu Grasovih romana.
Danas nam deluje kao da Poljaci nisu osvojili samo Gdanjsk, već i „Limeni doboš“. Osim toga, Gintera Grasa su proglasili počasnim stanovnikom Gdanjska, a Oskar Macerat kao da je prisvojen. Kada je, 2006. godine, kasno priznanje autora da je bio regrutovan u oružane snage SS-a izazvalo buru u međunarodnoj javnosti, i kada su poljski nacional-konzervativci zahtevali da se Grasu oduzme status počasnog građanina, dodeljen 1992, njegove pristalice su danonoćno stražarile kraj malene bronzane figure junaka „Limenog doboša“, kako bi sprečili njeno uklanjanje. Poljski Gdanjsk je zatim na referendumu glasao za svog Grasa, potvrdivši rezultat ispitivanja javnog mnjenja na nacionalnom nivou. Pritom, Poljaci nisu bili zahvalni Grasu samo na angažmanu na priznanju granice na Odri i Nisi. Oskar Macerat, koji danas sedi na jednoj klupi nedaleko od piščeve rodne kuće, svedoči o zahvalnosti ovog naroda romanu, koji je Gdanjsk katapultirao u svetsku književnost. Sličnog mišljenja bila je i Švedska akademija kada je 1999, dodeljujući Nobelovu nagradu, „Limeni doboš“ svrstala među „trajna književna dela dvadesetog veka“.
A Nemci? Kada se pogledaju referati učenika nemačkih gimnazija, stiče se utisak da je „Limeni doboš“ stekao status klasika, što – po rečima Vitolda Gombroviča – za jednog pisca može zanačiti „toplu smrt“. Oskarove provokacije polako blede. Mladi autori kao da se nisu ni očešali o „limenog dobošara“. Kada se Gras oglašavao protiv politike Izraela ili napada na Grčku, niko nije ni trepnuo. Niko ne želi da prizna da čita Grasa, jer on je „mator, sujetan i staromodan“. Mnogi ipak veruju da današnja čitalačka publika nije zastranila i da je u stanju da, uprkos trendu smanjivanja opsega pažnje, preživi duge rečenice na prvih nekoliko strana knjige. Čitalac će zatim prihvatiti ritam Grasove proze i udubiti se u njegove opise i veštinu pripovedanja. „Limeni doboš“ i „Ljušćenje luka“ biće vam odličan vodič na putovanju kroz svet poezije i istine nobelovca iz Gdanjska.
Autor: Adam Kžeminski
Izvor: zeit.de
Prevod: Jelena Tanasković
