Svaki put se naježim kada u prikazima proznih dela, čiji su autori žene, pročitam ocene tipa: „drsko“, „odvažno“, „nesvakidašnje“ i slično. Ovi, naizgled pohvalni pridevi obično imaju nezgodnu osobinu da zasenjuju stvarne kvalitete nekog književnog ostvarenja. Zar je toliko teško jednostavno napisati da ste pročitali iskrenu, duhovitu i inteligentnu knjigu? Poštedite me, ako je moguće, i trenutno sveprisutnog izraza „lucidno“. A u isti koš sa njim idu i „provokativno“, „ekscentrično“ i „ambiciozno“.

Sada kada smo to razjasnili, pređimo na „Lekcije iz hemije“, debitantski roman Boni Garmus. Radnja romana je smeštena u šezdesete godine 20. veka i prati Elizabet Zot, nadarenu naučnicu, čije akademsko napredovanje na svakom koraku brutalno sabotiraju njene muške kolege. (U poređenju sa ovim momcima, Don Drejper je mala maca.)

Detalji o tome kako je Elizabet ostala bez doktorata i izgubila ljubav svog života – Kalvina Evansa, kolegu naučnika, vrhunskog veslača i oca njene ćerke Madlin – glavni su sastojci ove priče, ali feminizam je katalizator zahvaljujući kome ona počinje da šišti i penuša poput hlorovodonične kiseline na krečnjaku.

Elizabet Zot nije „lavica“; ona je hrabra. Ona nije „šefica“ niti „dama“ koja se bavi hemijom; ona je briljantna naučnica i stručnjak za abiogenezu („teorija da život nastaje iz jednostavnih, neživih oblika“, u slučaju da niste znali). Nedugo nakon što je svoju kuhinju preobrazila u laboratoriju opremljenu epruvetama, pipetama i centrifugom, ona, silom prilika, postaje voditeljka televizijske emisije o kuvanju pod nazivom Večera u šest. To, međutim, ne znači da planira da se veštački osmehuje pred kamerama i sa kartica čita unapred pripremljena uputstva. Oslanjajući se na urođenu sposobnost improvizacije, Elizabet novu ulogu prilagođava svom karakteru i interesovanjima, a pripremu kuvanih jela počinje da tretira kao laboratorijski eksperiment kome treba pristupiti sa maksimalnom pažnjom i ozbiljnošću. Svaka epizoda začinjena je zdravom dozom poruka o ženskoj emancipaciji, ali bez primesa kojima je ovaj pojam opterećen tokom decenija koje su usledile.

Pored ozbiljnog osvrta na frustracije čitave jedne generacije žena, u romanu Boni Garmus ima mesta i za vedrinu i humor. Čitaoca će zabaviti misterija vezana za Kalvinovu porodicu, zbivanja u lokalnoj televizijskoj stanici, kao i Elizabetina opsesija veslanjem, nekonvencionalni pristup roditeljstvu i neobični odnos sa njenim psom.

Zabavni sporedni zapleti i duhoviti dijalozi, međutim, ne mogu da prikriju surovu istinu da 1961. godine društvo nije bilo spremno da pruži više izbora inteligentnim i dokazivanja željnim ženama. Mi pratimo sudbinu naučnice koja biva gurnuta u kuhinju gde pronalazi način da živi razvodnjenu verziju svog sna. Vidimo i da dve žene koje rade u istoj laboratoriji nemaju drugog izbora do da se okrenu jedna protiv druge. A tu je i primer Elizabetine komšinice Harijet, koja živi u nesrećnom braku, i u tom smislu deli sudbinu sa milionima drugih žena širom Sjedinjenih Država.

„Lekcije iz hemije“ mogu se opisati jednom ili svim rečima sa moje „crne liste“, i verovatno će završiti na policama namenjenim „literaturi za žene“ (još jedan problematičan pojam), ali onaj ko misli da je Elizabet Zot mesto u ružičastom odeljku sveta književnosti, ne shvata poruku romana Boni Garmus. Ova sjajna knjiga će vas naterati da se zamislite nad sudbinom svih žena koje su išle ispred svog vremena – a naročito onih koje su, ukoliko nisu posedovale snalažljivost i odlučnost Elizabet Zot, celog života bile gurane u stranu i ignorisane. Ona nas podseća koliko smo daleko dogurali, ali i da je pred nama još dug put.

Autor: Elizabet Igan
Izvor: nytimes.com
Prevod: Jelena Tanasković