Gledam u naslov koji sam odlučio da dam ovom tekstu i razmišljam kako bi mogao da ga ubije, a opet nemam volje da ga menjam. Dopada mi se. Zato što stvarno postoje dosadne knjige, ne nužno dosadnih autora, koje umeju tako da legnu ponekad. Meni lično najviše u periodu godine kad sunce u podne počne neprijatno da bije. Nekada to beše krajem juna, danas krajem aprila. Kako god, letnjim danima, prijaju mi te spore priče, u kojima se naizgled ili zapravo ništa posebno ne dešava.

Pre izvesnog vremena, jednog od prvih pravo toplih dana ove godine, u jednoj od prvih dugih šetnji gradom sa drugarom, on me upita da li bih mogao da mu preporučim neku literaturu vezanu za jezero Komo u Italiji, obzirom da ga posao turističkog vodiča uskoro vodi i tamo. I tako se ja setim tog Valjarevićevog romana kojeg sam davno čitao. Dosadnog. Odličnog. Mirnog. Tihog. Usporenog. Ma sjajnog.

Postoji dakle, negde u Italiji, zaboravio sam gde, izolovano, poluskriveno, usamljeno jezero pod imenom Komo gde je Valjarević boravio jedno vreme. I pisao o tome. Kao i većina drugih njegovih romana, ovo je praktično dnevnik. A ja, iz mnogo razloga, volim kad pravi pisce pišu dnevnike.

I tako u ovom romanu on piše o šetnjama obodima, tog iz opisa bi se reklo, čarobnog jezera. O jutarnjim mislima, o danima koji odišu sličnim ritmom, o svakodnevnim odlascima do neke kafane u blizini, o sedenju za šankom i ispijanju pića, o razgovorima sa ljudima koji boraveći tu rade slične stvari, o političkim stavovima Italijana, o razlozima rastuće popularnosti Musolinijevih ideja, o ženama koje uspe ili ne uspe da odvede u krevet, o sopstvenim slabostima, o preziru prema određenim ljudima. Piše o tome, kako i pored toga što je jezero puno ljudi iz celog sveta, najviše vremena voli da provodi sa lokalnim stanovništvom. Piše i o odnosu sa jednom devojkom sa kojom se zbog jezičke barijere sporazumevao crtežima, mimikom, pa je opet uspeo da izgradi dubok i čudan odnos sa njom. I tako, autor piše o svemu i svaćemu, i što je najvažnije, piše odlično.

Volim pisce poput Valjarevića, zato što volim kad je u stanju da na pitanje u intervjuu o tome kakva je knjiga da ovakav odgovor: „To ti je kao neki roman. Dnevničke beleške od kojih sam napravio roman. Proveo sam neko vreme u Italiji, pa sam, eto, pisao. Intimne beleške o planinarenju, mom prvom u životu. Tralala… Pa, onda malo priroda, pa se onda smuvaš s nekom ribom, pa tako… Pojedeš dobru klopu, popiješ dobro vino i onda napraviš roman. Ma super.“

Volim kad je pisac u stanju da ni iz čega napravi priču ili knjigu. Volim kad takve priče putuju lagano, na momente duhovito, tečno. Volim kad su prepune opisa naizgled sitnih ili nebitnih stvari, volim kad su ti opisi precizni, živi, i dovoljno krakti. Volim ovu knjigu u svoj njenoj dosadi. Baš.

Izvor: bezimenaknjizevnazadruga.wordpress.com