Prikaz romana „Ko je pomenuo ljubav?“: Duga borba protiv nasilja u ime časti
„Ko je pomenuo ljubav?“, pitanje je koje je otac Elaf Ali postavio kada su razgovarali o tome kako se jedan rođak u njegovom rodnom Iraku ponaša prema svojoj ženi. Da voli svoju ženu, pomogao bi joj, rekla je Elaf. Rođakova supruga pokušava da se izbori sa decom i domaćinstvom; zarobljena je kao životinja u kavezu. On radi po ceo dan, a kada se vrati kući, izvali se na kauču i igra igrice. Međutim, otac Elaf Ali objašnjava da ljubav nema nikakve veze sa raspodelom poslova u iračkom domaćinstvu. Ljubav zapravo nema nikakve veze ni sa čim. Brakovi predstavljaju vid ugovora i transakcije. U svakom slučaju, tako makar biva u Iraku. Problemi nastaju kada otac pokuša da održi takav način života u Švedskoj.
„Ko je pomenuo ljubav?“ naslov je knjige novinarke Elaf Ali koja govori o svom tridesetogodišnjem procesu emancipacije od porodice i kulture časti. Od dana kada je dobila menstruaciju, život joj se u potpunosti menja. Elaf ima samo deset godina, ali je odjednom definisana kao žena i na taj način je odsečena i od vršnjaka i od različitih aktivnosti koje ih uključuju. Sve situacije u kojima bi mogla da se susreće sa neoženjenim muškarcima i mladićima moraju biti eliminisane. Mora da se odrekne svog interesovanja za fudbal, kao i odeće koja otkriva više nego što je dozvoljeno. Može da zaboravi na časove plivanja u školi. Neće smeti da ide ni na praksu, ni u školu u prirodi. Za nju momci više ne postoje.
Elaf Ali je napisala srceparajuću knjigu koju ćete prosto progutati; to je kratka priča o njenom životu, s tom razlikom što za nju srećan kraj ne predstavlja dvojnost već pravo na samoopredeljenje. Knjiga je napisana bez uvijanja i rasplinjavanja. Autorka je vešto ispričala svoju priču, tako da se knjiga veoma lako čita i jednostavno ne možete da je ispustite iz ruku. Najveća želja Elaf Ali jeste da postane deo gomile, a njen otac čini sve što je u njegovoj moći da to spreči, iako je bio mnogo liberalniji dok je živeo u svojoj rodnoj zemlji.
Pored toga što kod kuće bukvalno guše njenu ličnost, Elaf Ali doživljava i maltretiranje u školi. Njen lični prostor je minimalan, dok istovremeno mora da preuzme ogromnu odgovornost kod kuće kao najstarija ćerka u porodici. Mora da se nosi sa pozivima nadležnih i prijavama. Ona je jedino dete koje prisustvuje roditeljskim sastancima. Veoma je bolno čitati o tome koliko je društvo u kome živi selektivno. Škola ne uspeva da pomogne ovoj bistroj, tihoj devojci koja uvek pronalazi izgovor zašto ne može da učestvuje u različitim aktivnostima sa svojim vršnjacima. To što izostaje sa časova plivanja je propust svih odraslih u njenom okruženju. Mala Elaf najviše od svega želi da ide na plivanje. Ali se ne usuđuje da kaže šta želi zato što zna da bi je kod kuće čekala kazna.
U sedamnaestoj godini Elaf tajno dolazi na praksu gde se zaljubljuje u jednog mladića. Otac je pronalazi i odvodi je kući tako što je bukvalno vuče za kosu. Ni tada niko od prisutnih ne reaguje. Njen život sve više počinje da liči na surovu narodnu priču; deluje kao da je zatočena u vremenskoj kapsuli koja se nalazi usred savremene skanijske svakodnevice. Međutim, s vremenom se njen otac menja, i premda u delovima intervjua koji se nalaze u samoj knjizi pokazuje pokajanje, istovremeno govori kako se ne seća određenih situacija (poput pomenute), kao ni izgovorenih reči.
Kada Elaf prevali tridesetu godinu svog života, okolina, posebno njena majka, i dalje nastavljaju sa prigovorima. Ona na to poručuje „Savladavam se da joj ne zaurlam gomilu ružnih reči u uvo, jer je poniženje što kao tridesetdvogodišnjakinja i dalje moram od mame da slušam kako bi trebalo da dobijem decu sa svojim rođakom, kada sam veliki deo svog života pokušavala da joj objasnim koliko su mi već dojadili njeni predlozi za potencijalne muževe. Osim toga, naročito me ne privlači ni mogućnost da izrodim dete sa četiri ruke i tri noge“. Da li je ovo zapravo nesvesna metafora da deca samo predstavljaju probleme? Ili da je brutalna borba njenih roditelja da preuzmu kontrolu nad njihovom devojčicom, u Švedskoj, u koju su se doselili, prerasla u čudovište? Zaključite sami.
Elaf Ali je napisala onakvu knjigu kakvu je, u detinjstvu, i sama želela da pročita i iz koje bi mogla da crpi snagu. Da bi mladim čitaocima dala dodatnu dozu podrške, u svoju priču je utkala poglavlja o činjenicama kao što su Ugnjetavanje zbog časti u brojkama, Dečja prava, Stupanje u brak protiv svoje volje, Žene u religiji... Informacije koje saznajemo u tim poglavljima jako su bitne, ali mislim da je ipak najvažniji deo ove knjige autorkina poruka koja glasi: Znam da postojiš. Imaš pravo da biraš svoj život, što mnogo znači jer „norme zasnovane na časti nisu ništa drugo do otrov koji polako isisava želju za životom“.
Autor: Gunila Brodrej
Izvor: expressen.se
Prevod: Kristijan Vekonj
„Ko je pomenuo ljubav?“ naslov je knjige novinarke Elaf Ali koja govori o svom tridesetogodišnjem procesu emancipacije od porodice i kulture časti. Od dana kada je dobila menstruaciju, život joj se u potpunosti menja. Elaf ima samo deset godina, ali je odjednom definisana kao žena i na taj način je odsečena i od vršnjaka i od različitih aktivnosti koje ih uključuju. Sve situacije u kojima bi mogla da se susreće sa neoženjenim muškarcima i mladićima moraju biti eliminisane. Mora da se odrekne svog interesovanja za fudbal, kao i odeće koja otkriva više nego što je dozvoljeno. Može da zaboravi na časove plivanja u školi. Neće smeti da ide ni na praksu, ni u školu u prirodi. Za nju momci više ne postoje.
Elaf Ali je napisala srceparajuću knjigu koju ćete prosto progutati; to je kratka priča o njenom životu, s tom razlikom što za nju srećan kraj ne predstavlja dvojnost već pravo na samoopredeljenje. Knjiga je napisana bez uvijanja i rasplinjavanja. Autorka je vešto ispričala svoju priču, tako da se knjiga veoma lako čita i jednostavno ne možete da je ispustite iz ruku. Najveća želja Elaf Ali jeste da postane deo gomile, a njen otac čini sve što je u njegovoj moći da to spreči, iako je bio mnogo liberalniji dok je živeo u svojoj rodnoj zemlji.
Pored toga što kod kuće bukvalno guše njenu ličnost, Elaf Ali doživljava i maltretiranje u školi. Njen lični prostor je minimalan, dok istovremeno mora da preuzme ogromnu odgovornost kod kuće kao najstarija ćerka u porodici. Mora da se nosi sa pozivima nadležnih i prijavama. Ona je jedino dete koje prisustvuje roditeljskim sastancima. Veoma je bolno čitati o tome koliko je društvo u kome živi selektivno. Škola ne uspeva da pomogne ovoj bistroj, tihoj devojci koja uvek pronalazi izgovor zašto ne može da učestvuje u različitim aktivnostima sa svojim vršnjacima. To što izostaje sa časova plivanja je propust svih odraslih u njenom okruženju. Mala Elaf najviše od svega želi da ide na plivanje. Ali se ne usuđuje da kaže šta želi zato što zna da bi je kod kuće čekala kazna.
U sedamnaestoj godini Elaf tajno dolazi na praksu gde se zaljubljuje u jednog mladića. Otac je pronalazi i odvodi je kući tako što je bukvalno vuče za kosu. Ni tada niko od prisutnih ne reaguje. Njen život sve više počinje da liči na surovu narodnu priču; deluje kao da je zatočena u vremenskoj kapsuli koja se nalazi usred savremene skanijske svakodnevice. Međutim, s vremenom se njen otac menja, i premda u delovima intervjua koji se nalaze u samoj knjizi pokazuje pokajanje, istovremeno govori kako se ne seća određenih situacija (poput pomenute), kao ni izgovorenih reči.
Kada Elaf prevali tridesetu godinu svog života, okolina, posebno njena majka, i dalje nastavljaju sa prigovorima. Ona na to poručuje „Savladavam se da joj ne zaurlam gomilu ružnih reči u uvo, jer je poniženje što kao tridesetdvogodišnjakinja i dalje moram od mame da slušam kako bi trebalo da dobijem decu sa svojim rođakom, kada sam veliki deo svog života pokušavala da joj objasnim koliko su mi već dojadili njeni predlozi za potencijalne muževe. Osim toga, naročito me ne privlači ni mogućnost da izrodim dete sa četiri ruke i tri noge“. Da li je ovo zapravo nesvesna metafora da deca samo predstavljaju probleme? Ili da je brutalna borba njenih roditelja da preuzmu kontrolu nad njihovom devojčicom, u Švedskoj, u koju su se doselili, prerasla u čudovište? Zaključite sami.
Elaf Ali je napisala onakvu knjigu kakvu je, u detinjstvu, i sama želela da pročita i iz koje bi mogla da crpi snagu. Da bi mladim čitaocima dala dodatnu dozu podrške, u svoju priču je utkala poglavlja o činjenicama kao što su Ugnjetavanje zbog časti u brojkama, Dečja prava, Stupanje u brak protiv svoje volje, Žene u religiji... Informacije koje saznajemo u tim poglavljima jako su bitne, ali mislim da je ipak najvažniji deo ove knjige autorkina poruka koja glasi: Znam da postojiš. Imaš pravo da biraš svoj život, što mnogo znači jer „norme zasnovane na časti nisu ništa drugo do otrov koji polako isisava želju za životom“.
Autor: Gunila Brodrej
Izvor: expressen.se
Prevod: Kristijan Vekonj
