Matildu Kolinjon, uglednu doktorku, razvedenu, majku dve devojčice, zatičemo u pritvorskoj jedinici Palate pravde u Renu (Bretanja, Francuska) gde, posle tri godine provedene u istražnom zatvoru, čeka presudu po optužbi za mučenje i varvarstvo. Najviša zaprećena kazna za ono što je učinila iznosi 20 godina. Postoji, naravno, mogućnost da bude oslobođena, ali šanse za oslobađajuću presudu toliko su male da čak ni njen advokat, u završnoj reči, nije tražio slobodu za svoju klijentkinju, već samo milost porote i blažu kaznu. Šta je to Matilda Kolinjon uradila da bi joj se nad glavu nadvila strašna kazna koja će je, možda, nezamislivo dugo odvojiti od sveta, njenih kćeri i života? Pa, najpre, bila je silovana, ali umesto da silovanje prijavi odlučila je da pravdu uzme u svoje ruke. Zašto je uradila takvu jednu nepromišljenu stvar i to u zemlji visoke pravosudne kulture kakva je Francuska? Zato što je, kao ginekološkinja i zainteresovana osoba, vrlo dobro znala kroz kakva poniženja (u pretežno muškom svetu) prolaze žene kada prijave silovanje, a da silovatelji, uza sve i posle svega, dobijaju nesrazmerno male kazne. Pored toga, Matilda Kolinjon voli seks. U redu, ali to je njena stvar, kakve to veze ima sa slučajem? Nema nikakve, osim što je muškarce nalazila preko Tindera, a žene koje se nalaze s muškarcima samo seksa radi, i to s mnogo muškaraca, one su, dakle, kao što je poznato, kurve. Ni dalje, međutim, nije jasno kakve to veze ima sa slučajem? Nema nikakve, osim što je glavni sudija, uvaženi g. Leržeron, muškarac, javni tužilac takođe, kao i istražni sudija. Potom, muškarac je i psihijatar koji je napisao izveštaj o stanju njene psihe, drugi istražni sudija je, opet, muškarac, a muškarac je i sudija koji odlučuje o puštanju na slobodu. Muškarci su, najzad, bili i silovatelji. Rekla je, toj dvojici kretena, da joj nije do seksa s njima, vrlo jasno i mnogo puta, ali oni su njeno „ne“ prečuli – jer kog je đavola dolazila na sastanak ako joj nije do onoga zbog čega je na sastanak i došla? – i mrcvarili je dok se nisu zamorili. Kada se sabrala, zapitala se Matilda Kolinjon kakve su joj šanse na suđenju na kojem će je advokati silovatelja prikazati kao kurvu svih kurvi (a kurve je, kao što znamo, dopušteno silovati, one čak uživaju u silovanju), a dvojica morona će ispričati, nasuprot onome što tvrdi ona, da je na seks pristala dobrovoljno, te da je njeno „ne“ bilo deo igre (malo grublje, doduše, ali ništa strašno) na koju su, međutim, svi akteri dobrovoljno pristali. Njena reč, dakle, protiv njihove reči. Suočena s takvom perspektivom odlučila je Matilda Kolinjon da stvar uzme u svoje ruke, odmerila je odgovarajuću kaznu silovateljima i vrlo je efikasno sprovela. Sada se, u sudnici, njih dvojica nalaze u ulozi žrtava, a ona je na optuženičkoj klupi. Posle procesa na kojem su iznesene činjenice i mišljenja stručnjaka, te završnih reči tužioca i advokata odbrane, devotoro porotnika odlučuje o njenoj sudbini.

Pravo je malo čudo šta je sve Matje Menego uspeo da spakuje u 130 stranica: ličnu sudbinu Matilde Kolinjon, raspravu o razlici između pravde i prava, te o nedopustivosti da pojedinac, a ne zajednica, sprovodi pravdu, osnove francuskog krivičnog prava, razgranatu argumentaciju među porotnicima, njihove predrasude i dileme, najzad glasanje o krivici i visini kazne. Veoma je zanimljivo što od devetoro porotnika u francuskom pravosudnom sistemu troje su pravnici, odnosno sudije, te je nadgornjavanje između stručnjaka i ljudi koji ništa, ili gotovo ništa ne znaju o pravničkim procedurama, izrazito važan segment ovog romana. I sve to stilom dinamičnim, ekonomičnim, uzbudljivim do te mere da se može uporediti s najboljim filmovima o sudskim sporovima. Jedva da je potrebno reći da je za ovakav poduhvat i ovakvu količinu energije sabijenu u neveliki tekst, potrebna vrhunska spisateljska inteligencija i potpuno vladanje prostorom (i vremenom) romana. S jedne strane imamo tekst koji ispisuje sama Matilda Kolinjon dok u zatvoru čeka presudu – otud saznajemo njene motive, njen život i njen pogled na slučaj – dok, s druge, „objektivne“ strane, imamo priču o poroti koja donosi odluku, te o čitavom nizu tehničkih detalja koji su u pripovedački tok utkani tako vešto da se čitaju kao organski deo teksta.

I pre ovog romana Menego je bio poznat po tome što piše veoma „filmične“ romane koji se, onda, lako pretvaraju u filmove, ali i po tome što su njegovi likovi žene koje se, da bi došle do pravde, susreću sa zidovima predrasuda i normama za koje se zaboravilo da su ih, davno, uspostavili muškarci. Otud implicitna rasprava s pokretom #metoo, i #prijavisvinju, ali i muškom reakcijom na te pokrete #toomuch koja skreće pažnju na to da se, iz određene perspektive, svi muškarci tretiraju kao potencijalni silovatelji.

Ovaj roman dolazi nam, naravno, iz velike kulture u svakom smislu te reči, te se, zbog toga, doima i kao neka vrsta stilske vežbe. Svaki bi, naime, pisac koji drži do sebe morao biti u stanju da napiše ovakav tekst – nepretenciozan, a sjajan – pa, ako uspe, neka krene dalje kud god hoće. U književnosti, dakle, koja leži na Rableu, Balzaku, Prustu, Selinu, Kamiju, ovakvi neveliki romani, čak i kada imaju izuzetnu prođu, smatraju se prolaznim fenomenom. No, sve i da je zaista tako, Menegoov roman bi, ovdašnjoj posustaloj književnoj sceni, mogao da posluži kao vrlo upečatljiv primer čistog pisanja bez metafizičkih magli, ambicija koje nadilaze pisce, ispraznosti, nadrifilozofiranja, a da se, istovremeno, bavi temom od presudnog značaja za slobodu jednog društva.

Autor: Ivan Milenković
Izvor: Vreme