Britanski pisac Džon Makgregor je zainteresovan za posmatrače javne katastrofe – ljude u pozadini televizijskog snimka. Njega ne zanima koliko duboko ih pogađaju ovi događaji, nego koliko malo ih ustvari dotiču: kako će nastaviti sa životima, preokupirani sopstvenim teretom koji niko nikada neće videti.

Makgregorova četvrta knjiga „Jezero br. 13“ počinje tragedijom kao sa televizije: trinaestogodišnja devojčica je nestala u močvari jednog engleskog sela, gde je sa roditeljima trebalo da dočeka Novu godinu. Novinari su preplavili gradić. Kamera je zabeležila volontere kako pretražuju brda, ronioce koji pretražuju reku. Policija je održala konferenciju za novinare u lokalnoj kafani. Devojčica nije pronađena i novinari su, s vremenom, otišli.

Ovo je jedini zaplet koji roman ima, a i on se brzo kruni. Ali ostatak romana postavlja jedno pitanje: šta bi se desilo da su televizijske kamere ostale? Da su skrenuli snimak sa navodno važnih vesti i umesto toga snimali jednu po jednu kuću u selu i pokazali nam živote unutar njih?

Televizija naravno to nikada ne bi uradila, ali Makgregor jeste. Kroz 13 poglavlja, od kojih svako predstavlja jednu godinu, pratio je živote više od dvadesetak stanovnika ovog sela. Nailazimo na rođenja, smrt, brakove, razvode, seks, romanse koje započinju i završavaju se. I ovo je samo polovina onoga što nam nudi jer promena godišnjih doba, vremena i životni ciklus biljaka i životinja zaokuplja radnju isto koliko i aktivnosti ljudi u ovoj knjizi.

Makgregor je odličan, kontrolisan pisac, koji je u stanju da u nekoliko redova prenese tragediju života. Uprkos velikom broju likova, svaki od njih deluje veoma specifično i realno. Počev od vikarke Džejn Hjuz, koja je nešto najbliže terapeutu u ovom mestu, pa do Gordona Džeksona, gradskog kazanove, koji u simpatičnom sudbinskom preokretu ima više nade u mogućnost trajanja neke veze od svojih cimera.

Makgregor uspeva da prenese seosku kulturu koja je istovremeno puna tračeva, ali i rezervisana. Često nam je pokazano da je lik „viđen“ kako radi ovo ili ono, ali ne i ko ga je video. Kada se samohrana majka doseli u grad sa svojom decom, saznajemo da je „bilo pitanja“ – o njenoj prošlosti i o tome gde je otac dece – „ali ništa nije rečeno njoj u lice“. Kada su mentalno bolesnu sestru jednog od likova odvezli u ambulantnim kolima, „niko nije smatrao da je pristojno da pita, a on sam nije dobrovoljno ispričao“. Udovica, prekrivena modricama koje joj je naneo mentalno zaostali sin, ustukne kada neko pokuša da sazna šta se događa.

Jedina mana ovog neuobičajenog, ali efektnog romana je ta što glavna metafora – devojčicin nestanak – ostaje neobjašnjena. Kao i simbolizam seoskih 13 jezera, koji se pojavljuju u potrazi i u naslovu, i koji odjekuju i u devojčicinim godinama i u broju poglavlja.

Saznajemo da su jezera stvorena mnogo godina ranije od poplavljenih dolina; da se na njihovom dnu nalaze ostaci starih sela. Možda Makgregor smatra da ova potopljena sela, kao i nestala devojčica, predstavljaju tajne koje leže ispod površine svakog života. Ili možda misli njima da nas usmeri na nestajanje istorije, podsećajući nas da poteškoće s kojima se jedna grupa ljudi suočava će u nekom trenutku jednostavno biti zaboravljene.

Knjiga se završava tiho, na završetku trinaeste godine. Lik koji je prikovan za postelju posle pretrpljenog šloga sluša iz svoje kuće kako njegovi susedi pevaju „Tihu noć“ u crkvi, sa njegovom unukom kao solistkinjom. Grad uzima dah. Nastupaju mir i olakšanje, ne zbog toga što je odgovoreno na velika životna pitanja već zato što su privremeno ostavljena po strani.

Autor: Kejt Tajlor
Izvor: nytimes.com
Prevod: Dragan Matković