Ne preciziravši da li se radnja dešava u prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti, Veroslav Rančić utemeljio je zaplet svog romana na činjenici koja se još uvek nije dogodila, ali koja se svakako može dogoditi, a to je da na čelu Srbije bude – predsednica.

Pošto je srpska istorija ionako prožeta atentatima na krunisane i nekrunisane državnike, ne treba da čudi što roman „Jednom u gradu ko zna kom“ upravo i započinje – atentatom na predsednicu.

A s obzirom na istorijsko iskustvo, predsedničino preživljavanje atentata deluje pomalo kao utopija, ali i kao nada da će iz toga pouku izvući i naručioci atentata i nesuđena žrtva – makar se to desilo ko zna kog dana i u ko zna kom gradu.

Neuspeli atentat ipak je samo povod za prodiranje u zakulisne političke radnje, ali i za rasvetljavanje porodičnih tajni koje naizgled nemaju veze sa državnim pitanjima, mada će sudbinski uticati na nekolicinu moćnika koji iz senke vode ekonomiju zemlje u tranziciji.

Vrativši radnju unazad nekoliko meseci uoči atentata, pisac postepeno sklapa mozaik i kroz slikovite scene i dijaloge iznova se približava ključnom trenutku, i iako je ishod poznat, ne umanjuje napetost i uzbuđenje koji su svojstveni trilerima u kojima se misterija ne razrešava do poslednje stranice.

Osim istrage povodom pokušaja ubistva predsednice, uveliko teče i istraga povodom nestanka mladog bogataša, a oba slučaja dospevaju do inspektora Konstantina Ćuka, koji će svojim metodama pokušati da razmrsi činjenice koje na prvi pogled ne deluju uopšte povezano.

Tako se radnja razvija u više tokova, pa se podjednaka pažnja posvećuje i predsednici i njenim političkim protivnicima, ali i inspektoru kome će se tokom istrage uzburkati i intimni život.
Pišući o ličnom životu predsednice, o njenim bračnim problemima, o njenoj porodici i prijateljima, Rančić je njen lik načinio tako da bude bliska svakom čitaocu i da se svako može sa njom poistovetiti, bez obzira na njen visok politički položaj.

Nasuprot tome, beskrupulozni tajkuni mnogo su otuđeniji od običnog sveta nego što je to predsednica, premda su mnogi od njih koliko do juče i sami pripadali tom običnom svetu. Možda su baš zato toliko i udaljeni od njega, ili se bar svim (najčešće finansijskim) sredstvima služe da stvore takav utisak.

Iako je pisac u posebnoj napomeni naglasio da ga je za izbor naslova romana podstakla davna opaska profesora književnosti, ipak se može odnositi i na mesto u kome se dešava najveći deo radnje, jer i Beograd u Rančićevom romanu kao da je poseban lik za sebe, ili pak plod fikcije.

Upravo je kroz svoj fiktivni Beograd pisac dao naličje realnosti i na površinu izvukao zakulisne likove i događaje koji vrebaju na svakom koraku, premda ih je teško odmah uočiti i shvatiti opasnost koju sa sobom nose.

Pitanje šta bi bilo da je bilo spada u alternativnu istoriju, a Rančićevo viđenje Beograda i Srbije, pa i Evrope, moglo bi se formulisati kao pitanje šta će biti ako bude. Zato ovaj roman predstavlja svojevrsnu alternativnu budućnost, i to ne samo jednog grada i jedne zemlje nego svakog čoveka ponaosob.

Autor: Dušan Milijić