Prikaz romana Isidore Sekulić „Đakon Bogorodičine crkve“
Roman koji odiše erudicijom, gde je svaka rečenica umetničko delo, svaki znak interpunkcije na mestu i svaki glagolski prilog valjano upotrebljen – belles lettres vraiment. Očekivao sam tragediju, ali, zapravo, roman je ljubavna drama, razapeta i prožeta žudnjom, ljubavnim patnjama i nemirima oboje zaljubljenih, svesnih da rabe zabranjeno voće. U vremenu kada je napisan, fakat je da se bavio tabu temom. Izuzetno hrabro sa Isidorine strane, mada opravdano i legitimno, u skladu sa Njenom titulom akademika. Vanserijski lepi su opisi krajolika, čak i u kratkim rečenicama: „Manastir. Drevan i razrušen. Vihori doleću sa svih strana i pune mu pukotine zemljom i klicama. Po ruševinama počinje da vijuša i puzi raznovrsno cveće. Korenčići i žilice raskivaju daske i drobe kamenje. Stoji crkva od žive mrežice bilja sa dva visoka ljiljana kao dva vitka tornja. A unutra je Hristov grob. Plaštanica je od mirisa. A Isus nije mrtav, nego spava.“
Dodatnu lepotu ovog poetskog romana dočaravaju i ambivalentna sprega između telesne i misaone požude mlade Nedićeve u hiljadu unutrašnjih monologa, iskazana mnoštvom neizvikanih krikova, lomljenja između moralnih normi i onoga što se zaista oseća, te religiozna ekstaza monaha koji spoznaje do tada strano osećanje ljubavi (kao i sama Ana) i oboje to, na svoj način, jedno drugom kroz pisma priznaju: „Čovečja je priroda nemonaška. Jer je priroda uopšte nemonaška. Priroda je nestalnost i zaborav i preziranje zakletvi. Priroda je strast koja se slučajem pali i gasi. Priroda je neprekidna promena. Zato dugotrajne žrtve i savlađivanja postaju obične pojave, brišu se iz reda visokih tekovina ljudskih. Zato čovek, čovek kao priroda, želi na poprištu borbe herija ili martira. Drugim rečima, želi smrt, i promenu i obnovu. Uništenje ideala, i početak druge borbe. Ali čovek kao duh, znajući da je duh plemenitiji od prirode, okreće svoje strasti pred zakone lepote. Neće smrt i promenu, nego raspiruje i održava stalnu borbu. Stalnu, jer ne sme poginuti u iskušenju. A mora primati iskušenja. Jer, gde prestaju iskušenja, prestaje i monaštvo.“
Autor: Marko Vasić
Izvor: Goodreads
Dodatnu lepotu ovog poetskog romana dočaravaju i ambivalentna sprega između telesne i misaone požude mlade Nedićeve u hiljadu unutrašnjih monologa, iskazana mnoštvom neizvikanih krikova, lomljenja između moralnih normi i onoga što se zaista oseća, te religiozna ekstaza monaha koji spoznaje do tada strano osećanje ljubavi (kao i sama Ana) i oboje to, na svoj način, jedno drugom kroz pisma priznaju: „Čovečja je priroda nemonaška. Jer je priroda uopšte nemonaška. Priroda je nestalnost i zaborav i preziranje zakletvi. Priroda je strast koja se slučajem pali i gasi. Priroda je neprekidna promena. Zato dugotrajne žrtve i savlađivanja postaju obične pojave, brišu se iz reda visokih tekovina ljudskih. Zato čovek, čovek kao priroda, želi na poprištu borbe herija ili martira. Drugim rečima, želi smrt, i promenu i obnovu. Uništenje ideala, i početak druge borbe. Ali čovek kao duh, znajući da je duh plemenitiji od prirode, okreće svoje strasti pred zakone lepote. Neće smrt i promenu, nego raspiruje i održava stalnu borbu. Stalnu, jer ne sme poginuti u iskušenju. A mora primati iskušenja. Jer, gde prestaju iskušenja, prestaje i monaštvo.“
Autor: Marko Vasić
Izvor: Goodreads
