Prikaz romana „Idemo na Zagreb“ Nebojše Jovanovića
Moj stariji kolega i, da se pohvalim, prijatelj Nebojša Jovanović (1963, Loznica) prisutan je već decenijama i u našoj matičnoj disciplini, ali i u književnosti. O Nebojšinim istoriografskim delima nekom drugom prlikom. Sada nekoliko reči o Nebojši Jovanoviću kao romanopiscu. Do sada je objavio tri romana koji su smešteni u razliličite istorijske periode nemirnog 20. veka. Poslednji je objavljen „Putovanje poručnika Matije“ (2022) čija je radnja smeštena u Prvi svetski rat, i to u vreme Albanske golgote. Drugi roman, naslovljen kao „Roman o plebejcima“, odnosi se na period neposredno nakon Drugog svetskog rata. Objavljen 2011, ovaj roman je bio u najužem izboru za Ninov roman godine. I, najzad, tu je i Nebojšin prvi roman o kome će sada biti više reči.
Kao romanopisac, Jovanović se oglasio prvi put još 1998. godine kada je objavio „Dnevnik sa rezervistima“. Roman je prošao skoro nezapaženo u domaćoj javnosti , ali je vrlo brzo dočekao i svoj „drugi život“. Sudbina ovog debitantskog romana bila je neobična pošto je početkom ovoga veka, sasvim slučajno, zapao za oko jednom hrvatskom izdavaču. U Republici Hrvatskoj je roman objavljen prvi put 2002. godine, praktično kao prvo delo nekog savremenog srpskog pisca. Izdavač mu je, doduše, promenio naslov (što autoru nije baš bilo po volji) u, pogađate, „Idemo na Zagreb“... i prodao ga u više hiljada primeraka i to u više izdanja. Sada se, zahvaljujući Laguninom izdanju ovaj roman iz 1998. godine, čija je radnja smeštena u jesen 1991. godine, vratio kao bumerang...
Za razliku od druga dva Jovanovićeva romana, ovaj prvi nosi snažnu autobiografsku crtu. Da ne otkrivam previše, roman se odnosi na kratak period u jesen 1991. godine kada duga kolona kamiona, natovarena rezervistima Jugoslovenske narodne armije i vojnom opremom, kreće iz SR Srbije preko susedne Republike Bosne i Hercegovine tamo negde preko reke Korane, gde se jugoslovenska država iz dana u dan kruni i osipa. Pisan je u prvom licu, ali o pripovedaču, osim da je istoričar, ne saznajemo mnogo, čak ni ime. Ne bi se ni moglo reći da je pripovedač glavni (anti)junak, to je pre kolektiv koji čine rezervisti, običan svet sada razvrstan u oficire, podoficire i vojnike. Kud se tačno krenulo, kako i zašto, nije najjasnije od početka do kraja romana. Na ovo pitanje odgovor nemaju ni nadređeni, oni sa samog vojnog vrha države zvane SFRJ, koji se tek retko pojave pred svojom vojskom. Radnja osim glavnog toka ima još dva, jedan su sećanja glavnog junaka pretočena u pisma upućena prijateljici u leto 1996. godine, druga su snovi koji opsedaju pripovedača i njegovog prijatelja i kolegu Bodina tokom samog pohoda 1991. godine.
Ovo je sporogoreći roman, što znači da morate imati malo strpljenja za razvoj radnje, naročito ako vam tema nije bliska. Roman su, sa pravom, nazivali i ratnim i antiratnim, ali ja bih ga nazvao dokumentarnim. Nebojša Jovanović ga je, zaista, pisao prema svom dnevniku koji je, kao rezervni oficir, pisao tokom boravka na ratištu oko Karlovca. Naravno, ima u romanu i dosta promišljanja o uzrocima udesa države zvane Jugoslavija iz ugla Srba iz centralne Srbije koji su je stvarali i 1918. i, manjim delom, prekivali posle 1945. godine. Pojedine scene su prilično apsurdne, pojedine neverovatno teške. Život vojske u pokretu i u pauzama, u stalnom iščekivanju i snenom zaboravu, vrlo životno je prikazan. Brojne su aluzije na antičku istoriju („O Solone, Solone!“... zavapio je Krez sa lomače kako piše Herodot) i, naravno, na prebogat svet naše književnosti.
Kraj nije utešan, kao da je presečen, ali glavni junak se vraća u Topolu i na Oplenac, mitska mesta gde je ogroman proces oslobođenja i ujedinjenja započet nekada davno. Mnogi drugi nisu. Ostali su zauvek tamo negde na granicama zemlje koja je grcala, raspadala se, smanjivala, koju su lomili i rastakali i, koja je danas, ostala među svim onim imaginarnim zemljama o kojima još ponešto znaju pedantni antikvari.
Autor: Uroš Milivojević
Kao romanopisac, Jovanović se oglasio prvi put još 1998. godine kada je objavio „Dnevnik sa rezervistima“. Roman je prošao skoro nezapaženo u domaćoj javnosti , ali je vrlo brzo dočekao i svoj „drugi život“. Sudbina ovog debitantskog romana bila je neobična pošto je početkom ovoga veka, sasvim slučajno, zapao za oko jednom hrvatskom izdavaču. U Republici Hrvatskoj je roman objavljen prvi put 2002. godine, praktično kao prvo delo nekog savremenog srpskog pisca. Izdavač mu je, doduše, promenio naslov (što autoru nije baš bilo po volji) u, pogađate, „Idemo na Zagreb“... i prodao ga u više hiljada primeraka i to u više izdanja. Sada se, zahvaljujući Laguninom izdanju ovaj roman iz 1998. godine, čija je radnja smeštena u jesen 1991. godine, vratio kao bumerang...
Za razliku od druga dva Jovanovićeva romana, ovaj prvi nosi snažnu autobiografsku crtu. Da ne otkrivam previše, roman se odnosi na kratak period u jesen 1991. godine kada duga kolona kamiona, natovarena rezervistima Jugoslovenske narodne armije i vojnom opremom, kreće iz SR Srbije preko susedne Republike Bosne i Hercegovine tamo negde preko reke Korane, gde se jugoslovenska država iz dana u dan kruni i osipa. Pisan je u prvom licu, ali o pripovedaču, osim da je istoričar, ne saznajemo mnogo, čak ni ime. Ne bi se ni moglo reći da je pripovedač glavni (anti)junak, to je pre kolektiv koji čine rezervisti, običan svet sada razvrstan u oficire, podoficire i vojnike. Kud se tačno krenulo, kako i zašto, nije najjasnije od početka do kraja romana. Na ovo pitanje odgovor nemaju ni nadređeni, oni sa samog vojnog vrha države zvane SFRJ, koji se tek retko pojave pred svojom vojskom. Radnja osim glavnog toka ima još dva, jedan su sećanja glavnog junaka pretočena u pisma upućena prijateljici u leto 1996. godine, druga su snovi koji opsedaju pripovedača i njegovog prijatelja i kolegu Bodina tokom samog pohoda 1991. godine.
Ovo je sporogoreći roman, što znači da morate imati malo strpljenja za razvoj radnje, naročito ako vam tema nije bliska. Roman su, sa pravom, nazivali i ratnim i antiratnim, ali ja bih ga nazvao dokumentarnim. Nebojša Jovanović ga je, zaista, pisao prema svom dnevniku koji je, kao rezervni oficir, pisao tokom boravka na ratištu oko Karlovca. Naravno, ima u romanu i dosta promišljanja o uzrocima udesa države zvane Jugoslavija iz ugla Srba iz centralne Srbije koji su je stvarali i 1918. i, manjim delom, prekivali posle 1945. godine. Pojedine scene su prilično apsurdne, pojedine neverovatno teške. Život vojske u pokretu i u pauzama, u stalnom iščekivanju i snenom zaboravu, vrlo životno je prikazan. Brojne su aluzije na antičku istoriju („O Solone, Solone!“... zavapio je Krez sa lomače kako piše Herodot) i, naravno, na prebogat svet naše književnosti.
Kraj nije utešan, kao da je presečen, ali glavni junak se vraća u Topolu i na Oplenac, mitska mesta gde je ogroman proces oslobođenja i ujedinjenja započet nekada davno. Mnogi drugi nisu. Ostali su zauvek tamo negde na granicama zemlje koja je grcala, raspadala se, smanjivala, koju su lomili i rastakali i, koja je danas, ostala među svim onim imaginarnim zemljama o kojima još ponešto znaju pedantni antikvari.
Autor: Uroš Milivojević
