Prikaz romana „Hačiko čeka“: Emotivna priča o ljubavi, prijateljstvu i odanosti
Sve što ima veze sa psima nije kompletno ako nema Hačika. Ne uspevši da dođem do knjige sa istinitom pričom o Hačiku, pročitala sam „Hačiko čeka“ Lezlije Njuman, fiktivnu priču nadahnutu istinitim događajima.
Prvi put sam saznala za ovu priču kroz film iz 2009. godine, „Hačiko: Priča o psu“. Bilo da pročitate knjigu ili odgledate film, skoro je nemoguće da vam malo ne zasuze oči.
Hači (što na japanskom znači osam) je pas rase akita koga je usvojio profesor Ueno. Profesor se ophodi prema njemu kao prema svom prijatelju i dresira ga, iako on nikad ne laje. Jednog dana Hači prati profesora do železničke stanice na putu za posao. Profesor je zabrinut za svog psa, ali šef stanice gospodin Jošikava mu obećava da će voditi računa o psu dok se ne vrati. Međutim, Hači odlazi čim je voz napustio stanicu, ali se vraća u pet minuta do tri po podne, kada stiže voz kojim se profesor vraća sa posla. Ovo mu postaje navika i narednu godinu dana Hači će svakoga dana otpratiti profesora kada ode na posao i kasnije se vratiti na stanicu da ga dočeka. Na stanici susreće i Jasua, dečaka koji istim vozom ide u školu.
Jednog jutra, dok voz napušta stanicu, Hači trči za njim i laje. Toga popodneva profesor se nije vratio u tri sata. Hači ga čeka do zatvaranja stanice, ali profesora i dalje nema. I sledećeg dana se vraća pre tri da dočeka profesora. Jasuo od šefa stanice saznaje da je profesor prethodnog dana umro i pokušava da Hačija odvede kući, ali Hači beži čim mu se ukaže prilika i svakoga dana ponovo dolazi na stanicu željno iščekujući povratak svog prijatelja. Svi ljudi koji svakodnevno putuju vozom znaju Hačija koji strpljivo sedi na svom mestu. Šef stanice i Jasuo hrane i timare psa koji je uvek nežan i dozvoljava prolaznicima da ga maze, ali ne odustaje od čekanja svog vlasnika, koje god da je godišnje doba. Hači se pojavljuje u novinama, a ljudi iz cele države počinju da šalju novac za njegovu hranu. Postaje poznat kao Hačiko, sa sufiksom „ko“, što označava poštovanje. Kada Hači ugine nakon deset godina čekanja na stanici, mnogi ljudi daju dobrovoljne priloge da se podigne statua u njegovu čast. Tako je postao simbol odanosti i vernosti.
Ova srceparajuća priča pravi je primer bezuslovne ljubavi i odanosti psa. Kako bismo ikada objasnili psu da se njegov vlasnik neće vratiti jer ga više nema?
U knjizi nema kitnjastog jezika ili dugih opisa, ali nas dotiče na emotivnom nivou i idealna je za decu i tinejdžere koji vole pse. Iz komentara autora saznajemo da se i danas deci po celom Japanu u školama prepričava istinita priča o Hačiku.
Iako tužna, pred vama je nadahnjujuća priča o čovekovom najboljem prijatelju koji je bio veran, strpljiv i odan!
P. S. Uzgred, jeste li čuli pesmu „To Train Together“ iz filma „Hačiko: Priča o psu“? Ako niste, preslušajte je. To je jedna od najemotivnijih kompozicija koju sam ikad slušala. Sjajna muzička podloga za čitanje ovog romana!
Izvor: BakerStreetBliss
Prevod: Borivoje Dožudić
Prvi put sam saznala za ovu priču kroz film iz 2009. godine, „Hačiko: Priča o psu“. Bilo da pročitate knjigu ili odgledate film, skoro je nemoguće da vam malo ne zasuze oči.
Hači (što na japanskom znači osam) je pas rase akita koga je usvojio profesor Ueno. Profesor se ophodi prema njemu kao prema svom prijatelju i dresira ga, iako on nikad ne laje. Jednog dana Hači prati profesora do železničke stanice na putu za posao. Profesor je zabrinut za svog psa, ali šef stanice gospodin Jošikava mu obećava da će voditi računa o psu dok se ne vrati. Međutim, Hači odlazi čim je voz napustio stanicu, ali se vraća u pet minuta do tri po podne, kada stiže voz kojim se profesor vraća sa posla. Ovo mu postaje navika i narednu godinu dana Hači će svakoga dana otpratiti profesora kada ode na posao i kasnije se vratiti na stanicu da ga dočeka. Na stanici susreće i Jasua, dečaka koji istim vozom ide u školu.
Jednog jutra, dok voz napušta stanicu, Hači trči za njim i laje. Toga popodneva profesor se nije vratio u tri sata. Hači ga čeka do zatvaranja stanice, ali profesora i dalje nema. I sledećeg dana se vraća pre tri da dočeka profesora. Jasuo od šefa stanice saznaje da je profesor prethodnog dana umro i pokušava da Hačija odvede kući, ali Hači beži čim mu se ukaže prilika i svakoga dana ponovo dolazi na stanicu željno iščekujući povratak svog prijatelja. Svi ljudi koji svakodnevno putuju vozom znaju Hačija koji strpljivo sedi na svom mestu. Šef stanice i Jasuo hrane i timare psa koji je uvek nežan i dozvoljava prolaznicima da ga maze, ali ne odustaje od čekanja svog vlasnika, koje god da je godišnje doba. Hači se pojavljuje u novinama, a ljudi iz cele države počinju da šalju novac za njegovu hranu. Postaje poznat kao Hačiko, sa sufiksom „ko“, što označava poštovanje. Kada Hači ugine nakon deset godina čekanja na stanici, mnogi ljudi daju dobrovoljne priloge da se podigne statua u njegovu čast. Tako je postao simbol odanosti i vernosti.
Ova srceparajuća priča pravi je primer bezuslovne ljubavi i odanosti psa. Kako bismo ikada objasnili psu da se njegov vlasnik neće vratiti jer ga više nema?
U knjizi nema kitnjastog jezika ili dugih opisa, ali nas dotiče na emotivnom nivou i idealna je za decu i tinejdžere koji vole pse. Iz komentara autora saznajemo da se i danas deci po celom Japanu u školama prepričava istinita priča o Hačiku.
Iako tužna, pred vama je nadahnjujuća priča o čovekovom najboljem prijatelju koji je bio veran, strpljiv i odan!
P. S. Uzgred, jeste li čuli pesmu „To Train Together“ iz filma „Hačiko: Priča o psu“? Ako niste, preslušajte je. To je jedna od najemotivnijih kompozicija koju sam ikad slušala. Sjajna muzička podloga za čitanje ovog romana!
Izvor: BakerStreetBliss
Prevod: Borivoje Dožudić
