Prikaz romana „Gorolom“: Vitez pod orlovim krilima
Nezaboravni junaci, uzbudljiva akcija i epska radnja po običaju odlikuju i „Gorolom“, pustolovni roman Aleksandra Tešića koji je upravo doživeo svoje izdanje i u Laguni, osam godina nakon prvobitnog izlaska iz štampe, nakon njegove uspešne epopeje „Sveti rat za Carigrad“ u kojoj je takođe glavna tema bila borba za čast i slobodu protkana avanturom, bitkama, zaverama, obrtima i ljubavlju.
U „Gorolomu“ nas vrhovni bard domaće istorijske epike vraća u 14. vek, vešto dočaravajući sve ono što je odlikovalo Srbiju u tom mračnom razdoblju: dvorove velikaša, sukobe vlastelina, živopisne viteške turnire i raskoš plemićkog života, ali i bedu, glad i nepravdu koje trpe roblje i uboga sirotinja koja pored gladi mora da se nosi i sa ratovima i najezdama koje za sobom ostavljaju pustoš i beznađe.
U stilu velikih pisaca istorijskih viteških romana poput, recimo, Voltera Skota, i Tešić nas sa našim junakom Gorojem upoznaje u detinjstvu, kako bi se čitalac, prateći njegove muke koje odvažno savladava, saživeo s glavnim likom i emotivno doživeo sve što mu se dešava. U jesen 1358. sirotinja se razgmilela Srbijom boreći se poput pasa za pomije bačene sa zidina kneževskih tvrđava. Glad za dostojanstvo ne zna i ne pita. Odrastajući u doba ratova, kuge i razbojnika, petnaestogodišnji Goroje doživljava da majka njega i mlađu sestru proda u roblje kako bi prehranila najmlađeg sina.
Koristeći se jezikom protkanim zanimljivim, starim, sada već zaboravljenim, rečima srpskog jezika koje priči daju autentičnost i arhaičnu atmosferu, Tešić u priči pravi vremenski skok i mi najednom pronalazimo Goroja kao gordog viteza Goroloma na njegovom moćnom doratu Krilašu. On je sada vrli megdandžija s kapom od leopardove kože, mačem optočenim srebrom i lavljim krznom prebačenim preko ata. Okićen orlovim perjem, Goroje je sada znan diljem Helma kao neustrašivi zatočnik, odnosno branilac, cara Dušana. Zatičemo ga u gradu Zlostupu, koji ne nosi slučajno takvo zloslutno ime: njime kao strah i trepet vlada ćudljivi i svirepi župan, obogaljeni Vragoča Mrkobrad.
Grad je, kao i čitav roman, Tešić ispunio živopisnim likovima koji plene svojom upečatljivošću čak i kada se pojavljuju samo epizodno, obogaćujući maštovito izgrađen svet u kojem je fabula postavljena. Tako čak i običan krčmar dobija nezaboravnu autentičnost zahvaljujući domišljato i temeljno osmišljenom opisu veštoga pisca. Doza humora u isti mah daje izvesnu mekoću priči i ublažava scene svireposti i krvoprolića, ulivajući u nju potrebnu toplinu.
Dok se u Zlostupu i okolnim mestima kuju i pripremaju urote i zavere i planovi za jačanje moći i bezbednosti u doba bezakonja i kabadahijske samovolje vlastelina, mi saznajemo da je Gorolom za svojih pedeset i nešto leta služio kao ratnik i romejskom namesniku Kantakuzinu, ali i Sulejmanu, najstarijem otomanskom princu, pa i samom sultanu Orhanu, i da je tihovao čak i na Hilandaru. Povratkom u otadžbinu u potrazi za mirom, Gorolom i ne sluti da je zapravo upao u osinje gnezdo u kojem je predah poslednje što bi mogao da pronađe, pogotovo kada i sam, hteo-ne hteo, biva uvučen u sukob oblasnih gospodara.
Ženske likove u romanu predstavljaju mlada gospodarica Milijana Mrkobrada, Gorojeva drugarica iz detinjstva, koja je bežeći od užasa u rodnom domu postala igumanija Angelina, Đurđija, muškobanjasta i hrabra princeza od Subjela, kao i zanosna Kosara, princeza od Taora. Živeći u vremenima u kojima ni muškarci nisu imali gotovo nikakva prava, i same zavise ili od sopstvene snalažljivosti ili od zaštite očeva, deda i stričeva.
Veran žanru mača i čarobnjaštva, Tešić i u ovaj roman ubacuje element okultnog i to kroz sedobradog popa Dragolja koga se svi plaše i zaziru od njega, ali on služi županu Vragoči poput kakvog mračnog žreca ili maga iz arturijanskog sveta, spreman da zamuti sve što se zamutiti može, dok svom gospodaru gata tumačeći gromove i oluje. A ovog puta gospodaru proriče konačno ispunjenje kobnog predskazanja vezanog za Goroloma.
Vraćajući nas ponovo u prošlost, Tešić će nam polagano otkriti kakva je to sudbina spopala Goroja nakon što je odveden kao mali u roblje i po kakvu je to osvetu došao u prestonicu županije Crnokose kao božja ruka odmazde. Sećanja toliko mračna da bi ih najradije zaboravio da je to ikako moguće, dovešće Goroloma u Zlostup decenijama kasnije jer pravda je dostižna čak i kada toliko odocni.
Autor: Miroslav Bašić Palković
U „Gorolomu“ nas vrhovni bard domaće istorijske epike vraća u 14. vek, vešto dočaravajući sve ono što je odlikovalo Srbiju u tom mračnom razdoblju: dvorove velikaša, sukobe vlastelina, živopisne viteške turnire i raskoš plemićkog života, ali i bedu, glad i nepravdu koje trpe roblje i uboga sirotinja koja pored gladi mora da se nosi i sa ratovima i najezdama koje za sobom ostavljaju pustoš i beznađe.
U stilu velikih pisaca istorijskih viteških romana poput, recimo, Voltera Skota, i Tešić nas sa našim junakom Gorojem upoznaje u detinjstvu, kako bi se čitalac, prateći njegove muke koje odvažno savladava, saživeo s glavnim likom i emotivno doživeo sve što mu se dešava. U jesen 1358. sirotinja se razgmilela Srbijom boreći se poput pasa za pomije bačene sa zidina kneževskih tvrđava. Glad za dostojanstvo ne zna i ne pita. Odrastajući u doba ratova, kuge i razbojnika, petnaestogodišnji Goroje doživljava da majka njega i mlađu sestru proda u roblje kako bi prehranila najmlađeg sina.
Koristeći se jezikom protkanim zanimljivim, starim, sada već zaboravljenim, rečima srpskog jezika koje priči daju autentičnost i arhaičnu atmosferu, Tešić u priči pravi vremenski skok i mi najednom pronalazimo Goroja kao gordog viteza Goroloma na njegovom moćnom doratu Krilašu. On je sada vrli megdandžija s kapom od leopardove kože, mačem optočenim srebrom i lavljim krznom prebačenim preko ata. Okićen orlovim perjem, Goroje je sada znan diljem Helma kao neustrašivi zatočnik, odnosno branilac, cara Dušana. Zatičemo ga u gradu Zlostupu, koji ne nosi slučajno takvo zloslutno ime: njime kao strah i trepet vlada ćudljivi i svirepi župan, obogaljeni Vragoča Mrkobrad.
Grad je, kao i čitav roman, Tešić ispunio živopisnim likovima koji plene svojom upečatljivošću čak i kada se pojavljuju samo epizodno, obogaćujući maštovito izgrađen svet u kojem je fabula postavljena. Tako čak i običan krčmar dobija nezaboravnu autentičnost zahvaljujući domišljato i temeljno osmišljenom opisu veštoga pisca. Doza humora u isti mah daje izvesnu mekoću priči i ublažava scene svireposti i krvoprolića, ulivajući u nju potrebnu toplinu.
Dok se u Zlostupu i okolnim mestima kuju i pripremaju urote i zavere i planovi za jačanje moći i bezbednosti u doba bezakonja i kabadahijske samovolje vlastelina, mi saznajemo da je Gorolom za svojih pedeset i nešto leta služio kao ratnik i romejskom namesniku Kantakuzinu, ali i Sulejmanu, najstarijem otomanskom princu, pa i samom sultanu Orhanu, i da je tihovao čak i na Hilandaru. Povratkom u otadžbinu u potrazi za mirom, Gorolom i ne sluti da je zapravo upao u osinje gnezdo u kojem je predah poslednje što bi mogao da pronađe, pogotovo kada i sam, hteo-ne hteo, biva uvučen u sukob oblasnih gospodara.
Ženske likove u romanu predstavljaju mlada gospodarica Milijana Mrkobrada, Gorojeva drugarica iz detinjstva, koja je bežeći od užasa u rodnom domu postala igumanija Angelina, Đurđija, muškobanjasta i hrabra princeza od Subjela, kao i zanosna Kosara, princeza od Taora. Živeći u vremenima u kojima ni muškarci nisu imali gotovo nikakva prava, i same zavise ili od sopstvene snalažljivosti ili od zaštite očeva, deda i stričeva.
Veran žanru mača i čarobnjaštva, Tešić i u ovaj roman ubacuje element okultnog i to kroz sedobradog popa Dragolja koga se svi plaše i zaziru od njega, ali on služi županu Vragoči poput kakvog mračnog žreca ili maga iz arturijanskog sveta, spreman da zamuti sve što se zamutiti može, dok svom gospodaru gata tumačeći gromove i oluje. A ovog puta gospodaru proriče konačno ispunjenje kobnog predskazanja vezanog za Goroloma.
Vraćajući nas ponovo u prošlost, Tešić će nam polagano otkriti kakva je to sudbina spopala Goroja nakon što je odveden kao mali u roblje i po kakvu je to osvetu došao u prestonicu županije Crnokose kao božja ruka odmazde. Sećanja toliko mračna da bi ih najradije zaboravio da je to ikako moguće, dovešće Goroloma u Zlostup decenijama kasnije jer pravda je dostižna čak i kada toliko odocni.
Autor: Miroslav Bašić Palković
