Prikaz romana „Glasovi Žute sveske“
Pred nama je roman razuđene strukture. On ima okvirnu priču u kojoj scenarista Boris pokušava jednoj holandskoj novinarki da objasni zašto za njega emigracija više nije ekonomska i politička, već duhovna kategorija. On sam je, u sopstvenom doživljaju, emigrant, novi Oblomov, čovek koji je bližnjima bio suvišan.
U glavnom delu romana pripovedanje se pak odvija u tri glasa; oni pripadaju Jeleni, Borisovoj supruzi, njenom polubratu Milenu, koji ljude sluša ali ne želi sa njima da razgovara, i samom Borisu, dok piše scenario. Među njihovim pripovednim partijama ima tematsko-motivskog nadovezivanja, ali ne i pravog kontakta. Jelena i Milen nalaze se i u istoj prostoriji, ali ni jednom od njih sagovornik nije potreban. U sebi ili naglas, svako u stvari govori samo za sebe, suštinski nesposoban za komunikaciju sa drugima. Polako uviđamo da se sve što je bitno – a posredi je propast jednog braka – dogodilo pre nego što je roman i započeo. Situacija je nepopravljiva: junacima je jedino preostalo da pokušaju da shvate šta im se dogodilo i da se pomire sa novonastalim okolnostima. Jelenina i Borisova ćerkica Lenka, čiji se glas u samom romanu nijednom ne čuje, svojim odsustvom i skrajnutošću sugeriše da se lanac suvišnih ljudi i u budućnosti nastavlja.
Opredeljujući se za teme braka i porodičnog života, koje su u glavnom toku naše književnosti potcenjene kao nedovoljno intelektualne i ozbiljne, za dinamičnu smenu naratora koji se oglašavaju sa udaljenih psiholoških i etičkih pozicija, Sonja Ćirić postupa po uzoru na savremene engleske pripovedače, možda ponajviše po uzoru na Džulijana Barnsa, i time proširuje poetički raspon savremenog srpskog romana.
Autor: Vesna Trijić
Izvor: Kulturni dnevnik RTS
U glavnom delu romana pripovedanje se pak odvija u tri glasa; oni pripadaju Jeleni, Borisovoj supruzi, njenom polubratu Milenu, koji ljude sluša ali ne želi sa njima da razgovara, i samom Borisu, dok piše scenario. Među njihovim pripovednim partijama ima tematsko-motivskog nadovezivanja, ali ne i pravog kontakta. Jelena i Milen nalaze se i u istoj prostoriji, ali ni jednom od njih sagovornik nije potreban. U sebi ili naglas, svako u stvari govori samo za sebe, suštinski nesposoban za komunikaciju sa drugima. Polako uviđamo da se sve što je bitno – a posredi je propast jednog braka – dogodilo pre nego što je roman i započeo. Situacija je nepopravljiva: junacima je jedino preostalo da pokušaju da shvate šta im se dogodilo i da se pomire sa novonastalim okolnostima. Jelenina i Borisova ćerkica Lenka, čiji se glas u samom romanu nijednom ne čuje, svojim odsustvom i skrajnutošću sugeriše da se lanac suvišnih ljudi i u budućnosti nastavlja.
Opredeljujući se za teme braka i porodičnog života, koje su u glavnom toku naše književnosti potcenjene kao nedovoljno intelektualne i ozbiljne, za dinamičnu smenu naratora koji se oglašavaju sa udaljenih psiholoških i etičkih pozicija, Sonja Ćirić postupa po uzoru na savremene engleske pripovedače, možda ponajviše po uzoru na Džulijana Barnsa, i time proširuje poetički raspon savremenog srpskog romana.
Autor: Vesna Trijić
Izvor: Kulturni dnevnik RTS
