Prikaz romana Džejmsa M. Kejna „Poštar uvek zvoni dvaput“: Verodostojnost i stalna aktuelnost
Glavna junakinja romana, Kora, spada u žene koje sve vreme pokušavaju da pobegnu od sopstvene prošlosti, pre svega od noći u kojima je bila prinuđena da se prostituiše kako bi išta zaradila. Njena nastojanja ka begu nastavljaju se i kada ona prividno rešava sopstveni problem udajom za Nika Papadakisa, vlasnika drumskog restorana i benzinske pumpe. Avaj, posao ne ide baš najbolje a suprug često poseže za pićem, zbog čega je Kori i dalje tesno u sopstvenoj koži. Prividno rešenje joj nudi slučajni gost restorana Frenk Čejmbers, koji takođe želi da umakne od sopstvene prošlosti, obeležene pre svega sitnim varanjem ljudi po mnogim mestima Sjedinjenih Država. Krivicu za upoznavanje dvoje budućih ljubavnika snosi lično Nik, kome je potreban mehaničar za rad na benzinskoj pumpi i taj posao on nudi Frenku. Kada upozna Koru, Čejmbers prihvata ponudu.
Između Nikove žene i Frenka izbija ljubav na prvi pogled koja prerasta u epizode razobručenog i nasilnog seksa i zavisnosti jednog o drugo a svakako ih ujedinjuje i želja da promene način života i skrase se. A u tu svrhu im na pamet ne pada ništa bolje do da ubiju Nika što je, međutim, moćan okidač sižejnog konflikta čiji rasplet nije samo u ubistvu Papadakisa (postignutom iz drugog pokušaja). Prepričati ovde u čemu jeste, svakako bi pokvarilo čitaocu dobar deo užitka koji dotični roman pruža.
Likovi triju glavnih junaka izvedeni su veoma verodostojno, tako da su njihovi interni konflikti shvatljivi i sa vrlo malo informacija. („Poštar uvek zvoni dvaput“ spada u romane gde jednakog značaja ima tišina kao i reči, odnosno izostavljeni koliko i izneti podaci.) Krajnje verodostojno je i to što, kao tipičnoj fatalnoj ženi koja je pride sebična, čitalac mnogo manje veruje Kori nego Frenku a to je od posebne važnosti, budući da je on pripovedač romana. Sam siže je složen ali lako se prati jer njime dominira akcija prožeta dijalozima maltene sasvim lišenih didaskalija. Obrti su strateški dobro smešteni i redovno iznenađuju čitaoca. Sve to, duž celog teksta, pridaje štivu mnogo svežine, prirodnosti i agilnosti.
Međutim, daleko od toga da je „Poštar uvek zvoni dvaput“ puko „detektivsko“ štivo. Posredi je i roman društvene kritike, pre svega prema rasizmu: Kora deluje kao Meksikanka što je brine, kao i činjenica da je udata za Grka, što ona sve odbija i predstavlja se kao Amerikanka. Pod Kejnovom kritičkom lupom našla se i politika polisa osiguranja u SAD u vreme odvijanja radnje, ali i crkva čije je licemerje posebno razotkriveno unutar veličanstvene scene jedne sahrane.
Sve ovo je postignuto na 146 stranica, koliko je u Laguninom izdanju zapremio dotični krimi-klasik koji se sada premijerno, u izvrsnom prevodu Dijane Radinović, pojavljuje na srpskom jeziku (u originalu je objavljen 1934. godine). S druge strane, posredi je jedan od prvih američkih romana sa nasilnim scenama seksa te možda i prvi u kojem su kao teški kriminalci prikazani manje-više obični ljudi poput Kore i Frenka. Zbog svega iznetog, nimalo ne čudi stalna aktuelnost knjige „Poštar uvek zvoni dvaput“ i činjenica da je iznedrila toliko filmskih adaptacija, i to ne samo američkih, nego i francusku, koja je bila hronološki prva (1939), italijansku, mađarsku, malezijsku...
Autor: Domagoj Petrović
Između Nikove žene i Frenka izbija ljubav na prvi pogled koja prerasta u epizode razobručenog i nasilnog seksa i zavisnosti jednog o drugo a svakako ih ujedinjuje i želja da promene način života i skrase se. A u tu svrhu im na pamet ne pada ništa bolje do da ubiju Nika što je, međutim, moćan okidač sižejnog konflikta čiji rasplet nije samo u ubistvu Papadakisa (postignutom iz drugog pokušaja). Prepričati ovde u čemu jeste, svakako bi pokvarilo čitaocu dobar deo užitka koji dotični roman pruža.
Likovi triju glavnih junaka izvedeni su veoma verodostojno, tako da su njihovi interni konflikti shvatljivi i sa vrlo malo informacija. („Poštar uvek zvoni dvaput“ spada u romane gde jednakog značaja ima tišina kao i reči, odnosno izostavljeni koliko i izneti podaci.) Krajnje verodostojno je i to što, kao tipičnoj fatalnoj ženi koja je pride sebična, čitalac mnogo manje veruje Kori nego Frenku a to je od posebne važnosti, budući da je on pripovedač romana. Sam siže je složen ali lako se prati jer njime dominira akcija prožeta dijalozima maltene sasvim lišenih didaskalija. Obrti su strateški dobro smešteni i redovno iznenađuju čitaoca. Sve to, duž celog teksta, pridaje štivu mnogo svežine, prirodnosti i agilnosti.
Međutim, daleko od toga da je „Poštar uvek zvoni dvaput“ puko „detektivsko“ štivo. Posredi je i roman društvene kritike, pre svega prema rasizmu: Kora deluje kao Meksikanka što je brine, kao i činjenica da je udata za Grka, što ona sve odbija i predstavlja se kao Amerikanka. Pod Kejnovom kritičkom lupom našla se i politika polisa osiguranja u SAD u vreme odvijanja radnje, ali i crkva čije je licemerje posebno razotkriveno unutar veličanstvene scene jedne sahrane.
Sve ovo je postignuto na 146 stranica, koliko je u Laguninom izdanju zapremio dotični krimi-klasik koji se sada premijerno, u izvrsnom prevodu Dijane Radinović, pojavljuje na srpskom jeziku (u originalu je objavljen 1934. godine). S druge strane, posredi je jedan od prvih američkih romana sa nasilnim scenama seksa te možda i prvi u kojem su kao teški kriminalci prikazani manje-više obični ljudi poput Kore i Frenka. Zbog svega iznetog, nimalo ne čudi stalna aktuelnost knjige „Poštar uvek zvoni dvaput“ i činjenica da je iznedrila toliko filmskih adaptacija, i to ne samo američkih, nego i francusku, koja je bila hronološki prva (1939), italijansku, mađarsku, malezijsku...
Autor: Domagoj Petrović
