S radošću i nestrpljenjem godinu dana čekam novi roman Ljiljane Šarac, onda on napokon izađe, a ja ga pročitam u dahu, maratonski, za dva dana. I šta sad? Ko će čekati narednih godinu dana?!

U šali uvek ima pola istine. Odbrojavala sam zaista do objavljivanja najnovijeg romana Ljiljane Šarac „Dok svetac bdi“. Autorka je marketinški vešto dozirala informacije o njemu. Davala ih je na kašičicu. Prvo da je ugovor potpisan, drugo koji je naslov, treće da će izaći tokom leta (slične informacije su se nalazile i na sajtu izdavača). Stvar je postala konkretnija kada su objavljene korice. Nakon sažetka na njima i odlomka na Laguninom sajtu, naslutila sam kuda nova Ljiljanina priča ide. Bilo je to kao kada sedim u prostoriji gde se peku i filuju kolači, osećam miris, slutim koliko je to poseban zalogajčić, ali nisam u prilici da gricnem i probam.

Zato sam, dan nakon što se roman pojavio u knjižarama, otišla i kupila ga.

Jedan od mojih omiljenih pisaca je Branislav Janković. S obzirom na to da je napisao: „Volim ovu knjigu“ (stoji na koricama), očekivanja su postala još veća, a strah da ne budu izneverena nakon čitanja je rastao.

U domaćoj književnosti moderno je da se „furaju“ urbane teme – priče o gradu, otuđenosti, kriminalu, nasilju, ubistvima, prevarama, pijanstvima, tučama, bolestima, preziru (i samopreziru), beznađu, nezadovoljstvu po bezbroj pitanja... To je postalo društveno prihvaćeno. Očekivano. Ali kada pročitam takvu knjigu, osetim kako me preplavljuje mrak, koji dugo ostane u meni da me mori i guši.

Zato sve više (i češće) osećam da mi treba vazduha, slobode, sunca, prilike da me preplavi mir, zadovoljstvo, nada, blagost, radost, nežnost...

Upravo ta plima osećanja me je kao talas prekrila nakon čitanja romana „Dok svetac bdi“. Iako ne beži i ne zaobilazi teme o bolu, sukobu, razilaženju najboljih prijatelja, komšijskoj omrazi, zdravstvenim poteškoćama... autorka nastoji da identifikuje probleme, kreće u potragu za uzrocima, jedan po jedan osvešćuje i anulira, vodeći svoje junake ka pročišćenju, samospoznaji, kajanju i svetlosti.

Ljiljana se usuđuje da radnju iz grada izmesti na selo. Pokušavam da se setim koji je savremeni, popularni autor posvetio svoje delo selu i njegovim stanovnicima (a da bude afirmativno, podsticajno, blagonaklono), i teško mi je da se setim. Ne mogu a da se ne zapitam zašto je to tako. Da li te teme nisu „in“? Ako se autor bavi njima da li gubi pravo da bude savremen, moderan, i dobrovljno se izopštava iz intelektualnih krugova?

Ne postoji recept za dobru i uspešnu knjigu! Nema prstohvat citata, kilogram deskripcije, tri kašike sukoba, dvesta grama introspekcije, pa da se umesi, ispeče i servira pretendent na nagrade i rasprodate tiraže.

Postoje samo knjige koje me posle čitanja ostave ravnodušnom i one koje dugo odjekuju u meni kao divna, upamćena melodija.

„Dok svetac bdi“ je zadovoljio sva moja očekivanja. Po atmosferi i abijentu koje opisuje, podsetio me je na vreme kada sam čitala Janka Veselinovića i Milovana Glišića. Probudio je u meni sećanja na detinjstvo provođeno kod majčine tetke na selu. Kada sam čitala opise pačića, telića, mačića, jagnajdi... videla sam one koje sam nekada ja uzimala u ruke ili ih hranila. Samo zbog tog osećaja već viđenog i doživljenog bilo je vredno pročitati ovu knjigu.

Ali to je samo vrh ledenog brega.

Ova knjiga je slojevita i od samog čitaoca zavisi na koji način će joj prići. Najčešće se povedem i krenem za radnjom, ali sa romanom „Dok svetac bdi“ to nije bio slučaj. U njemu sam uživala na drugi način. Vizuelizovala sam pejzaže i osećala se kao da šetam tim predelima, po selu i okolnim gradovima, njihovim pijacama, radnjicama, dvorištima, portama...

Iznad svega su me zaokupile sudbine likova. Njihov poredak (dva porodična stabla) dati su na početku romana. Učinilo mi se da ih je previše i da ću priču teško pratiti, ali sam se prevarila. Dva su noseća lika u delu: Milenko i Sreten. Svi ostali vode ka njima ili proishode iz njihovih sudbina i služe da se one do kraja ispričaju i zaokruže. Njih dvojica su kao toplo i hladno, moderno i tradicionalno, nestalno i postojano. Na početku ih je razdvajala samo drvena taraba, a na kraju inat.

Sve ostalo je u njihovoj senci. Međutim, ne znači da treba zanemariti ljubavne priče između Marka i Nevenke; Mile i Dobrice; Danice i Nebojše... U romanu sve vrca od ljubavi i to je donelo divan osećaj, ganutost i razdraganost.

Jaka je i verska podloga romana.

Ne obuhvata radnja slučajno dane kada porodica Paunovića proslavlja Svetog Nikolu. Pripreme za slavu, odlazak u crkvu, molitva pred ikonom, dočekivanje gostiju, razgovori za stolom... predivan su omaž našoj tradiciji, značaju okupljanja, druženja, poštovanja običaja, vere u moć sveca da štiti dom u kome ga proslavljaju.

Iz svakog segmenta opisa proslave izbija autorkino poznavanje običaja (naročito kako se poštuju i sprovode na selu). Ne mogu da se otmem utisku da je Ljiljana svom dušom predata svetu koji je u ovom romanu opisala. I ja sam poverovala u sveku njenu reč.

Zato sam knjigu i „progutala“ za dva dana.

Sada se spremam da je prelistam ponovo, zaustavljajući se na delovima koje sam uzela zdravo za gotovo, ili sam ih pretrčala.

Ovu knjigu toplo preporučujem i pitam se šta li nam Ljijana Šarac novo sprema!

Autor: Tamara Radivojević