Ostavili smo, skoro pa mirne duše, naratora iz „Koma“ na kraju njegovog putešestvija. Na početku „Dnevnika druge zime“, ne tako udaljenog u vremenu od prethodnog romana, naš junak (po zanimanju pisac) vraća se iz bolnice i sa rehabilitacije gde je ponovo naučio kako da koristi svoje dve noge.

Knjiga govori o četiri meseca u životu čoveka koji se izvukao iz pakla alkoholizma, kao rekonovalescent i filozof, a provodi dane kao penzioner, špartajući ulicama svog grada, sreće se sa ponekim prijateljem, a pre svega posmatra svet koji ga okružuje. Iako ga noge ne služe kao ranije, beogradski šetač (s nepunih četrdeset godina) sačuvao je živahan duh i sposobnost da se zadovolji sitnim svakodnevnim radostima kad ga ne muči melanholija.

Tako se odvija život tog junaka koji ne pati ni od cinizma a ni od gorčine iako ne očekuje mnogo od svog postojanja. Srđan Valjarević je napisao knjigu koja je skromna u svojoj priči, nema širinu ni veličanstvenost „Koma“ ali kojom nas duboko vezuje za tog čoveka bez ambicija koji s vremena na vreme pati u sopstvenoj koži. Valjarević je i pesnik, a u knjizi je svoje mesto našlo i nekoliko pesama u prozi, kao svedočanstvo o nepoljuljanom senzibilitetu i humoru.

Na kraju „Dnevnika druge zime“ žuri nam se da saznamo da li će, nakon te zime, ovaj profesionalni šetalac doživeti renesansu. To će se možda desiti u sledećem romanu ovog autora kod koga cenimo pohvalu sporosti i promatranja, kao i delikatne stilske poteze.

Izvor: senscritique.com