Prikaz romana „Đavolski dobar bluz“: Đavo se pobeđuje umetnošću
Uz vrhunsku muziku, elementi fantastike više bi mogli biti pravilo nego izuzetak, pa iako ih je nemoguće sagledati u stvarnosti, jedna druga umetnost, književnost, može da dočara kako je kad se tokom stvaranja besprekornih zvukova umeša natprirodna sila.
Rizično je vratiti se staroj priči o prodaji dušu đavolu, jer takva je priča mnogo puta ispričana i upravo su na njenoj osnovi nastala pojedina kapitalna dela svetske književnosti.
Zato je bilo hrabro od Ivana Nešića što se upustio u poduhvat da kroz radnju romana „Đavolski dobar bluz“ dočara iskušenje koje se svakom može desiti, čak i da ponuda ne dođe od viših sila.
Izraz đavolski toliko se odomaćio da se često zaboravlja njegovo izvorno značenje, ali u naslovu Nešićevog romana taj epitet nije tek tako upotrebljen, da pojača uobičajeno značenje prideva dobar, nego može biti shvaćen i u bukvalnom smislu.
Izlišno bi bilo pitati se kako je jedan izraz, koji je u početku morao imati negativno značenje, postao uobičajena odrednica za opisivanje nečega što je toliko kvalitetno da maltene nijedna druga reč ne bi takvo savršenstvno mogla da dočara.
Ali nije naodmet izneti pretpostavku da je svako savršenstvo, stvoreno čovekovom rukom a pogotovu čovekovim umom, moglo u prvi mah, kao neobična novotarija, biti tretirano kao delo samog nečastivog, odnosno zahvaljujući paktu koji je tvorac sa njim sklopio.
Ponekad je to jedino objašnjenje i za melodije koje pružaju takvo zadovoljstvo slušaocima da je teško poverovati da ih je komponovalo ljudsko biće – ali umesto da se u tim melodijama prepozna božansko nadahnuće, lakše ih je okarakterisati pojmom đavolski, makar to bilo rečeno i u pohvalnom smislu.
Upravo je legenda o susretu sa đavolom vezana i za ime Roberta Džonsona, tvorca muzičkog žanra poznatog kao Delta bluz. Ipak, roman „Đavolski dobar bluz“ samo se posredno bavi njegovim životom, dok je u prvom planu mladi i ambiciozni Džimi, nazvan Hromirani zbog svog fizičkog hendikepa.
Dobivši na poklon gitaru i ulazeći sve dublje u tajne američkog bluza, Džimi će se zaista približiti silama za koje nije ni slutio da postoje, te će susreti sa misterioznim Iluzionistom biti mnogo kobniji nego susreti sa lokalnim nasilnikom poznatim pod nadimkom Kameni.
Otkrivanjem jedne po jedne tajne kojima je zapravo oduvek bio okružen, Džimi će shvatiti da je i on sâm neka vrsta tajne, ali i da tajna za pobedu nad nesagledivim zlom leži u tome da se samosvesno suzbiju đavolske ambicije za stvaranjem savršenog dela.
Iskušenje koje ne može zaobići nijednog umetnika željnog da dostigne naizgled nemoguć cilj razotkriva se u najbolnijem vidu, jer teško je odoleti i ne načiniti đavolski dobru pesmu samo da bi se tim odolevanjem zaustavilo delovanje mračnih sila.
Kroz svega nekoliko likova Nešić je čitaocima otvorio dušu jedne Amerike, koja se dosad uglavnom videla u filmskim mjuziklima, a koja generacijama nenametljivo opstaje uprskos svim iskušenjima, pa i raskršćima od kojih je jedno sigurno predodređeno za susret sa đavolski neodoljivom ponudom.
Kad ne bi znao ime autora romana, čitalac bi lako došao na pomisao da pred sobom ima roman preveden sa engleskog jezika – toliko je Nešić prodro u naravi i svest mikrosredine koju opisuje.
Iako se pobeda nad đavoljim iskušenjem, pa i nad samim đavolom, ostvaruje čistom umetnošću, ipak ostaje opasnost da u toj borbi i sâm čovek može steći đavolje osobine, ali bez takvog rizika ne može se prevazići ni iskušenje.
Autor: Dušan Milijić
Rizično je vratiti se staroj priči o prodaji dušu đavolu, jer takva je priča mnogo puta ispričana i upravo su na njenoj osnovi nastala pojedina kapitalna dela svetske književnosti.
Zato je bilo hrabro od Ivana Nešića što se upustio u poduhvat da kroz radnju romana „Đavolski dobar bluz“ dočara iskušenje koje se svakom može desiti, čak i da ponuda ne dođe od viših sila.
Izraz đavolski toliko se odomaćio da se često zaboravlja njegovo izvorno značenje, ali u naslovu Nešićevog romana taj epitet nije tek tako upotrebljen, da pojača uobičajeno značenje prideva dobar, nego može biti shvaćen i u bukvalnom smislu.
Izlišno bi bilo pitati se kako je jedan izraz, koji je u početku morao imati negativno značenje, postao uobičajena odrednica za opisivanje nečega što je toliko kvalitetno da maltene nijedna druga reč ne bi takvo savršenstvno mogla da dočara.
Ali nije naodmet izneti pretpostavku da je svako savršenstvo, stvoreno čovekovom rukom a pogotovu čovekovim umom, moglo u prvi mah, kao neobična novotarija, biti tretirano kao delo samog nečastivog, odnosno zahvaljujući paktu koji je tvorac sa njim sklopio.
Ponekad je to jedino objašnjenje i za melodije koje pružaju takvo zadovoljstvo slušaocima da je teško poverovati da ih je komponovalo ljudsko biće – ali umesto da se u tim melodijama prepozna božansko nadahnuće, lakše ih je okarakterisati pojmom đavolski, makar to bilo rečeno i u pohvalnom smislu.
Upravo je legenda o susretu sa đavolom vezana i za ime Roberta Džonsona, tvorca muzičkog žanra poznatog kao Delta bluz. Ipak, roman „Đavolski dobar bluz“ samo se posredno bavi njegovim životom, dok je u prvom planu mladi i ambiciozni Džimi, nazvan Hromirani zbog svog fizičkog hendikepa.
Dobivši na poklon gitaru i ulazeći sve dublje u tajne američkog bluza, Džimi će se zaista približiti silama za koje nije ni slutio da postoje, te će susreti sa misterioznim Iluzionistom biti mnogo kobniji nego susreti sa lokalnim nasilnikom poznatim pod nadimkom Kameni.
Otkrivanjem jedne po jedne tajne kojima je zapravo oduvek bio okružen, Džimi će shvatiti da je i on sâm neka vrsta tajne, ali i da tajna za pobedu nad nesagledivim zlom leži u tome da se samosvesno suzbiju đavolske ambicije za stvaranjem savršenog dela.
Iskušenje koje ne može zaobići nijednog umetnika željnog da dostigne naizgled nemoguć cilj razotkriva se u najbolnijem vidu, jer teško je odoleti i ne načiniti đavolski dobru pesmu samo da bi se tim odolevanjem zaustavilo delovanje mračnih sila.
Kroz svega nekoliko likova Nešić je čitaocima otvorio dušu jedne Amerike, koja se dosad uglavnom videla u filmskim mjuziklima, a koja generacijama nenametljivo opstaje uprskos svim iskušenjima, pa i raskršćima od kojih je jedno sigurno predodređeno za susret sa đavolski neodoljivom ponudom.
Kad ne bi znao ime autora romana, čitalac bi lako došao na pomisao da pred sobom ima roman preveden sa engleskog jezika – toliko je Nešić prodro u naravi i svest mikrosredine koju opisuje.
Iako se pobeda nad đavoljim iskušenjem, pa i nad samim đavolom, ostvaruje čistom umetnošću, ipak ostaje opasnost da u toj borbi i sâm čovek može steći đavolje osobine, ali bez takvog rizika ne može se prevazići ni iskušenje.
Autor: Dušan Milijić
