Početkom 20. veka u godinama koje su prethodile Velikom ratu, usled bede, gladi i sveopšte krize, mnogi su se Evropljani odvažavali na put preko okeana u potrazi za lepšom budućnošću. Priču o irskim iseljenicima koji su se odlučili na put u Ameriku daleke 1912. u svom potresnom istorijskom romanu „Devojka koja je došla kući“ opisuje Hejzel Gejnor, irska spisateljica koja se, poput navedenih iseljenika koji su se na put u novi život otisnuli na čuvenom Titaniku, ovim romanom prvi put otisnula u svet književnosti. Ovo je njen roman prvenac u kojem, mešajući istorijske činjenice i fikciju, pokušava da pronikne u jednu od najvećih svetskih pomorskih tragedija koja je ostavila trajne posledice i na preživele, ali i na njihove potomke.

U priču nas uvode Megi Marfi koja nakon smrti majke odlazi u Ameriku s tetkom, i Hari Volš, mladić koji je na Titaniku dobio posao poslužitelja u trećoj klasi. Titanik je zbog svoje nezapamćene grandioznosti imao čak 300 članova osoblja. Kao mali grad na brodu, imao je na desetine kuvara, konobara, perača, čistača, batlera i magacionera uz mornare i oficire. Dok se Hari raduje i putu i poslu, Megi je tužna jer je zbog odlaska kod tetke na drugi kontinent morala da ostavi svog momka Šejmusa za sobom.

Drugi vremenski tok u romanu preskače mnogo decenija i prebacuje nas u 1982. do Grejs Batler u Ilinoisu, koja je zapravo Megina praunuka i kao uspešan student žurnalistike dobija ponudu da za ugledan list napiše svoj prvi članak, ali taj zadatak nije izvršila zbog očeve iznenadne smrti. A onda će na sedamdesetogodišnjicu potonuća Titanika od prabake dobiti priču koja će je vratiti njenoj karijeri i to na velika vrata. Njena baka je dobila poslednje mesto u poslednjem čamcu za spasavanje pre nego što će više od 1500 putnika skončati u okeanu zajedno s olupinama tog džinovskog čuda brodogradnje koje je važilo za neuništivo!

Dok uz Harija, koji je u međuvremenu dobio posao i potrčka na gornjoj palubi, upoznajemo raskoš i sjaj prve klase, Megi nam kroz svoje dnevnike donosi detalje o putovanju u potpalublju. Razlika u njihovom smeštaju i razlika u broju stradalih među klasama govori umnogome i o dramatičnoj društvenoj raslojenosti toga doba.

A onda Titanik, reklamiran kao najbezbedniji brod na moru, udara u ledeni breg, voda počinje da nadire unutra, brod da tone i time otpočinje jedna od najvećih tragedija u istoriji pomorstva. Brod će potonuti za dva sata, a najbrža pomoć im pristiže tek za četiri. Pritom je najveća opasnost po putnike sama posada koja je spuštala u vodu još nepopunjene čamce i držala siromašne putnike zaključane u potpalublju da ne bi dizali paniku. Ljudska glupost, sebičluk, javašluk i nemar na kraju su žrtvama brodoloma daleko više došli glave nego kobna santa leda.

Autor: Miroslav Bašić Palković