Prikaz romana „Demon Koperhed“: Književno delo kao otrežnjujući šamar realnosti
Američka spisateljica Barbara Kingsolver prošlogodišnja je dobitnica Pulicerove nagrade za književnost za delo „Demon Koperhed“. Roman predstavlja omaž Dejvidu Koperfildu, čuvenom klasiku engleskog pisca Čarlsa Dikensa. Ta činjenica me je pomalo uplašila jer navedeni klasik nisam čitala. Međutim, u „Demonu Koperhedu“ uživaćete iako niste čitali Dikensa.
„Demon Koperhed“ je delo nestvarne, zaslepljujuće lepote. To je jedna snažna, srceparajuća priča, lepa koliko i tužna. U određenim delovima depresivna i mučna, ali brutalno iskrena. Jedna od onih koje ranjavaju (naročito ako se suočavate ili poznajete nekoga ko se suočava sa demonima glavnog protagoniste Dejmona), ali i oplemenjuju.
Radnja romana odigrava se u Apalačkim planinama Virdžinije, mestu ogrezlom u bedi i institucionalnom siromaštvu sa kojima se tamošnji ljudi bore praktično od detinjstva. Usled sveopšteg beznađa, duševnih lutanja, raznoraznih predrasuda i socijalnih nepravdi, oni se prepuštaju opijatima kako bi pobegli od sebe i nemilosrdne svakodnevice. Ipak, autorka ukazuje na humanost ovih „prljavih, aljkavih, zapuštenih seljobera i brđana“ (kako ih većina ljudi doživljava) i daje im glas. Nekada je on milozvučan, ali češće je krik, vapaj za pomoć.
Dejmona Fildsa (Demona Koperheda), glavnog protagonistu romana, majka tinejdžerka rađa na podu kupatila iznajmljene prikolice, potpuno nesvesna i obeznanjena usled konzumiranja droge i alkohola. Zato uvodna rečenica romana – „Prvo sam se rodio“ nosi jaku simboliku. Naime, Demonov život će obeležiti niz tragedija iz kojih će biti primoran da se iznova i iznova „rađa“ u najrazličitijem društvu, a ipak sasvim sam. Nakon maltretiranja od nasilnog očuha, zadesiće ga majčina smrt. Tada se otvara novi krug pakla. Demon biva prepušten čitavom nizu hranitelja-izrabljivača.
Teme koje autorka obrađuje su ljubav, disfunkcionalne porodice, siromaštvo, glad, abortus, nasilje, zlostavljanje, korupcija, traume, stravičan državni sistem socijalne zaštite, zavisnost i pustoš koju je za sobom ostavila „epidemija opijata“.
Pisanje Barbare Kingsolver je magija za sebe. Činilo mi se da prisustvujem događajima u knjizi kao ravnopravni učesnik priče, a ne kao nemi posmatrač. Da, toliko je sugestivna autorkina proza, gotovo opipljiva. Rečenice su jednostavne, pitke, ali pune težine. Kako bi razbila sivilo i tminu, autorka Demonovom glasu daje topao, naivan i humorističan ton zavijen oštrim cinizmom, što je jedna od mojih glavnih fascinacija. Teško je pisati iz dečje perspektive, zato smatram da je Barbara pripovedački virtuoz. Ja sam čula glas tog malenog dečaka i taj glas mi i dalje odzvanja u glavi.
„Demon Koperhed“ je roman koji zadire u najtananije duševne akorde, preispituje našu savest i udara otrežnjujući šamar realnosti. Pred očima vam se javlja devastirajuća slika posrnulog društva, koje se uporno trudi da pronađe moralni kompas (a uz to i nekako preživi), dok Demon sanja sasvim jednostavne, čini se, nedostižne snove – toplinu porodičnog doma, obilan obrok i okean – jedino mesto koje ga ne može povući na dno.
Smejala sam se i, po završetku knjige, dugo plakala. Od tuge, ali i sreće. Jer ipak postoji nada. Uvek postoji. Barbara nam to jasno predočava. Možda će Demon dobiti šansu da oseti lepotu života i življenja; priliku da konačno dođe do „svog okeana“. Možda će se pojaviti superheroj koga je godinama crtao, a možda je upravo on superheroj svog života.
Autor: Petra Jovanović
Izvor: Instagram
„Demon Koperhed“ je delo nestvarne, zaslepljujuće lepote. To je jedna snažna, srceparajuća priča, lepa koliko i tužna. U određenim delovima depresivna i mučna, ali brutalno iskrena. Jedna od onih koje ranjavaju (naročito ako se suočavate ili poznajete nekoga ko se suočava sa demonima glavnog protagoniste Dejmona), ali i oplemenjuju.
Radnja romana odigrava se u Apalačkim planinama Virdžinije, mestu ogrezlom u bedi i institucionalnom siromaštvu sa kojima se tamošnji ljudi bore praktično od detinjstva. Usled sveopšteg beznađa, duševnih lutanja, raznoraznih predrasuda i socijalnih nepravdi, oni se prepuštaju opijatima kako bi pobegli od sebe i nemilosrdne svakodnevice. Ipak, autorka ukazuje na humanost ovih „prljavih, aljkavih, zapuštenih seljobera i brđana“ (kako ih većina ljudi doživljava) i daje im glas. Nekada je on milozvučan, ali češće je krik, vapaj za pomoć.
Dejmona Fildsa (Demona Koperheda), glavnog protagonistu romana, majka tinejdžerka rađa na podu kupatila iznajmljene prikolice, potpuno nesvesna i obeznanjena usled konzumiranja droge i alkohola. Zato uvodna rečenica romana – „Prvo sam se rodio“ nosi jaku simboliku. Naime, Demonov život će obeležiti niz tragedija iz kojih će biti primoran da se iznova i iznova „rađa“ u najrazličitijem društvu, a ipak sasvim sam. Nakon maltretiranja od nasilnog očuha, zadesiće ga majčina smrt. Tada se otvara novi krug pakla. Demon biva prepušten čitavom nizu hranitelja-izrabljivača.
Teme koje autorka obrađuje su ljubav, disfunkcionalne porodice, siromaštvo, glad, abortus, nasilje, zlostavljanje, korupcija, traume, stravičan državni sistem socijalne zaštite, zavisnost i pustoš koju je za sobom ostavila „epidemija opijata“.
Pisanje Barbare Kingsolver je magija za sebe. Činilo mi se da prisustvujem događajima u knjizi kao ravnopravni učesnik priče, a ne kao nemi posmatrač. Da, toliko je sugestivna autorkina proza, gotovo opipljiva. Rečenice su jednostavne, pitke, ali pune težine. Kako bi razbila sivilo i tminu, autorka Demonovom glasu daje topao, naivan i humorističan ton zavijen oštrim cinizmom, što je jedna od mojih glavnih fascinacija. Teško je pisati iz dečje perspektive, zato smatram da je Barbara pripovedački virtuoz. Ja sam čula glas tog malenog dečaka i taj glas mi i dalje odzvanja u glavi.
„Demon Koperhed“ je roman koji zadire u najtananije duševne akorde, preispituje našu savest i udara otrežnjujući šamar realnosti. Pred očima vam se javlja devastirajuća slika posrnulog društva, koje se uporno trudi da pronađe moralni kompas (a uz to i nekako preživi), dok Demon sanja sasvim jednostavne, čini se, nedostižne snove – toplinu porodičnog doma, obilan obrok i okean – jedino mesto koje ga ne može povući na dno.
Smejala sam se i, po završetku knjige, dugo plakala. Od tuge, ali i sreće. Jer ipak postoji nada. Uvek postoji. Barbara nam to jasno predočava. Možda će Demon dobiti šansu da oseti lepotu života i življenja; priliku da konačno dođe do „svog okeana“. Možda će se pojaviti superheroj koga je godinama crtao, a možda je upravo on superheroj svog života.
Autor: Petra Jovanović
Izvor: Instagram
