Potrebno je zaista mnogo književne hrabrosti da bi se autor upustio u svojevrsno dopisivanje ili rekontekstualizovanje jednog od temeljaca modernog romana kakav je „Dejvid Koperfild“ Čarlsa Dikensa. Posebno kada se novonastalo štivo nazove slično uzornom – naslov „Demon Koperhed“ nosi dodatnu meru obavezujućeg u odnosu na izvornik. I mnogi od ostalih postupaka američke autorke Barbare Kingsolver (1955) u njenom desetom fikcionalnom delu nalikuju na one Dikensa, pa na momente čak deluje da čitamo svojevrsno dopričavanje doživljaja Dejvida Koperfilda smeštenog u južni predeo Sjedinjenih Država dvadesetog umesto, pretežno, u London devetnaestog veka. U oba slučaja posredi su kritika socijalne nejednakosti, slaba, neodgovorna, detinjasta i poročna majka, mrtvi otac i surovi očuh, boravak glavnog junaka kod raznih hraniteljskih porodica... Osim glavnog junaka, i drugi likovi nose slična imena onima Dikensovih: majka je i ovde Klara, Pegotovi su susedsko-hraniteljska porodica koja se bavi protagonistom, dok se posluga Koperfildovih zove Pegoti; žena života Dikensovog glavnog junaka zove se Agnes, a Koperhedovog – Angus, mada joj je to nadimak.

I već se tu naziru razlike između dva štiva o kojima je reč. Angus Vinfild poseduje ljudske kvalitete kojih je Dejvidova Agnes lišena, kojom se pak potonji ženi i njih dvoje stiču zajedničko potomstvo. Opet, Dikensova Klara ima mnogo više ljubavi za sina nego ona Barbare Kingsolver. U skladu sa razlikama u vremenu i ambijentu i potrebom za verodostojnošću štiva, „Demon Koperhed“ je lišen lika kakav je Denijel Pegoti iz „Dejvida Koperfilda“ – siromašni ali čestiti ribar koji, uprkos životnim katastrofama uspeva da širi dobrotu i toplinu, uključujući i onu spram glavnog junaka. Na kraju, ono najvažnije: dok se Dejvid Koperfild pita da li ikako može da uspe da postane heroj sopstvenog života, Koperhedu nije jasno šta bi heroizam uopšte značio – možda puku mogućnost da dete lišeno mogućnosti izbora opstane? A kolika je ta opcija bila slaba, govori i sveprisutnost oksikodona, jeftine a pogubne droge koja je i te kako uticala na Demona i njegovo najbliže okruženje. Za razliku od pošasti opisanih u industrijsko doba kojim protiče siže Dikensovog romana, kapitalizam je smislio brojne načine na koje će zgrtati novac instantno zloupotrebljavajući ljudsko zdravlje i živote.

Kao posledica takvog vremena nastaje, po prisilnoj starmalosti, spremnosti na stalne svakodnevničke katastrofe, dostojanstvenosti i sklonošću odbrambenom cinizmu, jedinstven lik Demona Koperheda. Kada se malo bolje pogleda, razlika između romana koji je napisala Barbara Klingsorver i onog Čarlsa Dikensa ima toliko da je autorka mogla da drugačije imenuje svoje likove a da malo ko primeti intertekstualne veze između dva dela. Ali potreba američke spisateljice da na ovaj način – pa i prvim pasusom u Izjavama zahvalnosti – dopunski orazgoveti i prizna sopstveno divljenje „Dejvidu Koperfildu“, spada u njeno autorsko-intelektualnu čestitost i poštenje. Pulicerova nagrada i ogroman broj čitalaca najmanje je što je za takve svoje vrline, kao i za smelo hvatanje ukoštac sa devetnaestovekovnim klasikom, Barbara Kingsolver zaslužila.

Autor: Domagoj Petrović