Prikaz romana „Čovek od poverenja“: Pravo lice savremenog čoveka u izvrsnoj „komediji misli“
Kritika haotične bezobličnosti američkog društva koje, lišeno korena i nošeno strujom istorije, plovi... nekuda data je u romanu „Čovek od poverenja“ Hermana Melvila, poslednjem koji je autor za života objavio.
Najširoj čitalačkoj publici Herman Melvil (1819–1891) najpoznatiji je po romanu „Mobi Dik“ iz 1851. godine. Poznato je o čemu se u tom delu radi, većina zna napamet prvu rečenicu, malo ko ga je od početka do kraja i pročitao. Kada su stigle ekranizacije, čitaoci su bili još malobrojniji. U senci tog dela ostalo je sve što je Melvil kasnije napisao, tako da sa velikim zadovoljstvom ljubitelji klasičnih dela sada prvi put mogu u srpskom prevodu da pročitaju „Čoveka od poverenja“, roman kome u podnaslovu stoji „Opsenarova maskarada“.
Objavljen prvi put 1857, roman je zahtevan, zagonetan, sa mnogobrojnim književnim, filozofskim, kolokvijalnim asocijacijama koje bi bilo veoma teško razumeti bez fusnota izvrsnog prevodioca Dubravke Srećković Divković koja se maestralno dobro nosila sa složenom i zahtevnom Melvilovom rečenicom, kao i sa brojnim autopoetičkim digresijama. Logično je zapitati se zbog čega je piscu bilo potrebno da iz svoje laboratorije potegne sva ova sredstva, a iz ogromnog fonda pročitanog brojne citate i parafraze.
Možemo pretpostaviti da je za svoj daleki uzor imao Čoserove „Kanterberijske priče“, pa je svoj šareni skup smestio na brod koji plovi Misisipijem, kao što će jedan vek kasnije junaci Ketrin En Porter ploviti prema večnosti.
Na Melvilovom brodu svi postaju polako ali sigurno žrtve jednog opsenara koji vešto izvlači novac, jamstva, menice od lakovernih i pritisnutih nevoljom. Sa nepogrešivom sposobnošću da tu nevolju prepozna, on slatkorečivošću i izuzetnom veštinom obmane uspeva da svakome pronađe slabu tačku ostavljajući svoju žrtvu uvek u uverenju da joj je prišao kao dobrotvor. Iako je na samom početku romana rečeno da je za njim izdata poternica, nijedan putnik svog sagovornika ne povezuje sa kriminalcem. Njegov cilj je njihova nada, a njeni resursi su neiscrpni među svim slojevima društva koji čine grupu putnika na brodu.
Ali ovo je tek prvi sloj Melvilove parodije na svet u kome živi, državu čiji je građanin, ljude koji ga okružuju i sveprisutnu ljudsku nesreću.
Ispisujući svako poglavlje kao minijaturu i dajući im opširne, deskriptivne naslove, on stvara mozaik sudbina, koliko tipskih, toliko i individualnih u završnoj tački neminovnog stradanja. Stradanje malog čoveka koga sistem dovodi do ludila i beznađa Melvil je maestralno opisao u čuvenoj noveli „Pisar Bartlbi sa Volstrita“ koja je u književno bolje obaveštenim krugovima postala i ostala asocijacija na odustajanje od bilo kakvog rada, pa i od života. Zanimljivo je da je španski pisac Enrike Vila Matas (1948) napisao delo „Bartlbi i kompanija“, o piscima jedne knjige koji su, nakon njenog uspeha ili neuspeha, odustali od daljeg književnog rada.
Herman Melvil nije odustajao, uprkos negodovanju kritike i počestom nerazumevanju publike. Pisao je do kraja života, a ostao najpoznatiji po romanu o belom kitu i njegovom lovcu, veličanstvenoj alegoriji o čovekovoj borbi sa onim što je veće i moćnije od njega samog.
Pisac koji se sam obrazovao, mornar i putnik na mnogim brodovima kojima je krstario okeanima, cinik koji je uvideo sve mane ljudskih zajednica koliko i svoju nemoć da nešto bitno promeni, ostao je dosledan sebi. Bez dlake na jeziku, bez obaziranja na kritičare, bez straha da pokaže prstom na opsenare spremne na sve zarad lične dobiti, pokazao je put piscima koji su došli nakon njega.
Ne znamo da li je, takođe samouki, brazilski pisac Mašado de Asis mogao pročitati „Čoveka od poverenja“, ali roman „Posthumni memoari Brasa Kubasa“ iz 1881. mnogo mu duguje. Kao i „Zavera budala“ za koju će čitav vek kasnije Džon Kenedi Tul posthumno dobiti Pulicerovu nagradu.
Onima koji pokažu jasno i glasno koliko ih tište nepravde ovog sveta, posthumna slava ne znači mnogo. A među njima je svakako i Herman Melvil čiji je „Čovek od poverenja“ u vreme nemilosrdnog kapitalizma u kome živimo aktuelniji nego ikad pre.
Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 3
Najširoj čitalačkoj publici Herman Melvil (1819–1891) najpoznatiji je po romanu „Mobi Dik“ iz 1851. godine. Poznato je o čemu se u tom delu radi, većina zna napamet prvu rečenicu, malo ko ga je od početka do kraja i pročitao. Kada su stigle ekranizacije, čitaoci su bili još malobrojniji. U senci tog dela ostalo je sve što je Melvil kasnije napisao, tako da sa velikim zadovoljstvom ljubitelji klasičnih dela sada prvi put mogu u srpskom prevodu da pročitaju „Čoveka od poverenja“, roman kome u podnaslovu stoji „Opsenarova maskarada“.
Objavljen prvi put 1857, roman je zahtevan, zagonetan, sa mnogobrojnim književnim, filozofskim, kolokvijalnim asocijacijama koje bi bilo veoma teško razumeti bez fusnota izvrsnog prevodioca Dubravke Srećković Divković koja se maestralno dobro nosila sa složenom i zahtevnom Melvilovom rečenicom, kao i sa brojnim autopoetičkim digresijama. Logično je zapitati se zbog čega je piscu bilo potrebno da iz svoje laboratorije potegne sva ova sredstva, a iz ogromnog fonda pročitanog brojne citate i parafraze.
Možemo pretpostaviti da je za svoj daleki uzor imao Čoserove „Kanterberijske priče“, pa je svoj šareni skup smestio na brod koji plovi Misisipijem, kao što će jedan vek kasnije junaci Ketrin En Porter ploviti prema večnosti.
Na Melvilovom brodu svi postaju polako ali sigurno žrtve jednog opsenara koji vešto izvlači novac, jamstva, menice od lakovernih i pritisnutih nevoljom. Sa nepogrešivom sposobnošću da tu nevolju prepozna, on slatkorečivošću i izuzetnom veštinom obmane uspeva da svakome pronađe slabu tačku ostavljajući svoju žrtvu uvek u uverenju da joj je prišao kao dobrotvor. Iako je na samom početku romana rečeno da je za njim izdata poternica, nijedan putnik svog sagovornika ne povezuje sa kriminalcem. Njegov cilj je njihova nada, a njeni resursi su neiscrpni među svim slojevima društva koji čine grupu putnika na brodu.
Ali ovo je tek prvi sloj Melvilove parodije na svet u kome živi, državu čiji je građanin, ljude koji ga okružuju i sveprisutnu ljudsku nesreću.
Ispisujući svako poglavlje kao minijaturu i dajući im opširne, deskriptivne naslove, on stvara mozaik sudbina, koliko tipskih, toliko i individualnih u završnoj tački neminovnog stradanja. Stradanje malog čoveka koga sistem dovodi do ludila i beznađa Melvil je maestralno opisao u čuvenoj noveli „Pisar Bartlbi sa Volstrita“ koja je u književno bolje obaveštenim krugovima postala i ostala asocijacija na odustajanje od bilo kakvog rada, pa i od života. Zanimljivo je da je španski pisac Enrike Vila Matas (1948) napisao delo „Bartlbi i kompanija“, o piscima jedne knjige koji su, nakon njenog uspeha ili neuspeha, odustali od daljeg književnog rada.
Herman Melvil nije odustajao, uprkos negodovanju kritike i počestom nerazumevanju publike. Pisao je do kraja života, a ostao najpoznatiji po romanu o belom kitu i njegovom lovcu, veličanstvenoj alegoriji o čovekovoj borbi sa onim što je veće i moćnije od njega samog.
Pisac koji se sam obrazovao, mornar i putnik na mnogim brodovima kojima je krstario okeanima, cinik koji je uvideo sve mane ljudskih zajednica koliko i svoju nemoć da nešto bitno promeni, ostao je dosledan sebi. Bez dlake na jeziku, bez obaziranja na kritičare, bez straha da pokaže prstom na opsenare spremne na sve zarad lične dobiti, pokazao je put piscima koji su došli nakon njega.
Ne znamo da li je, takođe samouki, brazilski pisac Mašado de Asis mogao pročitati „Čoveka od poverenja“, ali roman „Posthumni memoari Brasa Kubasa“ iz 1881. mnogo mu duguje. Kao i „Zavera budala“ za koju će čitav vek kasnije Džon Kenedi Tul posthumno dobiti Pulicerovu nagradu.
Onima koji pokažu jasno i glasno koliko ih tište nepravde ovog sveta, posthumna slava ne znači mnogo. A među njima je svakako i Herman Melvil čiji je „Čovek od poverenja“ u vreme nemilosrdnog kapitalizma u kome živimo aktuelniji nego ikad pre.
Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 3
