Među domaćim piscima epskih pustolovina i istorijskih romana svakako se izdvaja nekoliko najsjajnijih zvezda i među njima su sigurno Slavomir Nastasijević, veličanstveni Slobodan Stanišić i, pa što da ne, i njihov mladi kolega Dejan Stojiljković. U tu bih skupinu velikana koji su stvarali ajvanhovske, arturijanske i robinhudovske avanture, ali s našim legendarnim vladarima i vitezovima kao junacima, neizostavno uvrstio i tihog i nenametljivog, ali nepopravljivo pouzdanog Milana Jovanovića. Još od trenutka kada se pojavio sa sada već kultnim žanrovskim romanima „Teodora“ i „Ratnik“, pa nastavio na istom visokom nivou i u raskošno osmišljenim „Plamenu sveće“ i „Tuđem životu“, bilo je jasno da je srpska književnost, pa i balkanska jer je Milan prevođen i u Bugarskoj, dobila jedan briljantan književni um koji nikada ne prestaje da zadivljuje sposobnošću zaplitanja višestrukih niti fabule i darom za osmišljavanje neverovatno maštovitih i originalnih obrta. Uz domišljato, intrigantno i temeljno razvijene likove, sve ove odlike tog vrhunski izbrušenog stila možemo da pronađemo i u njegovom najnovijem istorijskom romanu „Bogorodičine sene“.

Pošto mu mašte, odvažnosti i hrabrosti nikada nije manjkalo, Milan se u novom delu odvažava na još veći zalogaj: ne samo što je radnja raspletena, i to maestralno, u razdoblju od čak dva milenijuma i postavljena na velikom broju destinacija, već je i roman sastavljen u obliku svedočanstava devetnaest muškaraca i žena. Taj broj nije odabran nasumično, pošto je po nekim starim spisima Isus imao upravo toliko učenika. Prateći Svetog Luku dok u mladosti oslikava ikonu presvete Bogorodice, Milan nas, kroz sudbine mnoštva izuzetno živopisnih i upečatljivih likova čiji su životi bili vezani za nju, vodi na veličanstveno putovanje kroz svet i vekove, koje će nas odvesti od drevnog Efesa i Aleksandrije, do Konstantinopolja, Rodosa, Malte, carske Rusije, Beograda, Ostroga i savremenog Toronta. Monasi, propovednici, dvorjani i carevi, juveliri, vitezovi, advokati i kustosi, upotpunjavaju bogatu galeriju likova ovog jedinstveno konstruisanog dela, kojem verovatno nema ravnog, a ni sličnog, u našoj književnosti.

Mešajući istoriju i fikciju, pisac budi maštu u čitaocu i tera ga na preispitivanje onoga što je dosad znao i nadahnjuje ga na dalje istraživanje. Jer, kao što znamo, radoznalost je majka i početak svake mudrosti i spoznaje. A radoznalosti, uz već pomenutu hrabrost, Milanu ne manjka, čim se odvažio na jedan toliko mamutski poduhvat istraživanja dve hiljade godina istorije, osmišljavanja uzbudljivih obrta i zapleta, oživljavanja upečatljivih i intrigantnih likova, i usaglašavanja svih niti koje ova nepregledna fabula obuhvata. I u svemu tome je trijumfalno uspeo.

„Bogorodičine sene“ načinju i provokativnu temu učešća žena u Isusovom radu i učenjima, i značaju koji im je u tome kroz istoriju možda i prećutkivan. Ovde one stoje kao ravnopravne širiteljke vere i čuvarke Bogorodičine ikone koja predstavlja okosnicu radnje. Drugi provokativni momenat koji tera čitaoca na razmišljanje jeste ideja da je, umesto Hristove majke, Luka na ikoni naslikao bludnicu iz kupleraja, čijem će se liku vernici potom klanjati stolećima misleći da se radi o slici hristoroditeljkinoj. Kao što sama Marija reče – bitan je mir i spokoj koji njene oči izazivaju među vernicima, a ne pravi identitet žene s ikone.

Knjiga se, inače, po stilu i po rečniku, a i po temi, značajno razlikuje od Milanovih prethodnih dvanaest romana, te se stiče utisak da je hteo da se oproba u nečemu novom, možda i da načini izvesni otklon od prethodna dva romana smeštena u srednjovekovnu Srbiju. Hrabrost u stremljenju ka promeni i spremnost da se odvaži u neki novi žanr bude kod čitalaca slatko nestrpljenje i uzbuđenje pri pomisli na raznolikost tema koje bi Milan mogao da odabere za svoj sledeći književni poduhvat.

Autor: Miroslav Bašić Palković