Prikaz romana „Bekos“: Umnožavanje nesreće junaka
Novi roman Enesa Halilovića „Bekos“ sigurno je jedan od najboljih, objavljenih do sada u ovoj godini. Ovo, kao i druga prozna ostvarenja narečenoga književnika, svedoče o njegovom naročitom mestu u savremenoj srpskoj književnosti iz nekoliko razloga.
Najpre zato što se njegovo delo u celini temelji na poznavanju orijentalne i narodne kulture i jezika pripovedanog prostora – Pešteri sa okolinom – koji je u njegovoj prozi dominantan, o čemu smo i ranije pisali. Čitalac je u prilici da, prateći uvek složenu, mračnu, tešku, duboku, a u novom romanu i polifonijsku priču, koja se u velikoj meri oslanja na konkretne događaje i dokumenta, dođe do univerzalnih istina.
Autor analitički posmatra svet i ljude, i u onom pripovedanom, kao potvrdu o biti sveta i čoveka, prezentuje svetsku baštinu, aktivira celokupnu kulturnu memoriju – najčešće mitove, legende, katkad i pesme bliskih ili udaljenih kultura. U novom romanu konkretno uvod u svaki njegov deo čine stihovi Eskima sa Grenlanda.
Ovu knjigu Enesa Halilovića čine tri audio-snimka – prvi je glas psihijatra Pilorete, Pešterca koji živi i radi u Nemačkoj, drugi glas je centralnog junaka Lemeza, serijskog ubice, Pešterca koji po prirodi svog posla operiše i van dominantnog prostora (Bar, Italija itd.), a treći je psihijatra Martina, jedinog koji nije sa Pešteri, ali tu nakon lične i porodične tragedije provodi neko vreme, pre konačnog odlaska u najsevernije oblasti Norveške. Životne priče navedenih junaka, kao i njihovih rođaka i prijatelja, čudnim se putevima prepliću, i to preplitanje neprestano umnožava nesreću svakog od aktera. To potvrđuje uvid da u delu Enesa Halilovića nema srećnog čoveka.
Umnožavanje tragedija u ovoj knjizi, kao i u drugim delima ovoga pisca, višestruko nadilazi broj likova. To je jedinstven fenomen koji odlikuje Halilovićevo stvaralaštvo i po čemu se on, između ostalog, razlikuje od svojih savremenika. Uzročnici tih tragedija su brojni, ali ipak dominira činjenica da je nesreća junaka ukorenjena u njihovom svetu, uspostavljenom na veoma čvrstim i očigledno drevnim, izrazito patrijarhalnim zakonima i običajima na kojima se zasniva kultura časti, a u kojoj je veoma zahtevna uloga muškarca i njegova potreba za samopoštovanjem, kao i odnos prema uvredi i bruci.
Čovek te kulture, razumemo čitajući i „Bekos“, ne gradi i ne utvrđuje samo lični pogled na sebe, njemu je važno kako ga doživljava društvo u kojem živi. Primera za to u ovom delu je mnogo, ali za ovu priliku izdvajamo najvažnije i najstrašnije – Piloretin deda je umro obrukan jer je, zbog rituala koji je u vezi s plodnošću zemlje, jednoj devojčici odsekao šaku, pa potom dobio sina bez ruke, čime je njegov čin i razotkriven, a potomci zauvek obeleženi, a Burekov srednji sin zapravo je sin njegovog kriminalnog pajtosa Šangeta, zbog čega obrukani „otac“ naručuje ubistvo tog deteta (koje izvršava Lemez), sa idejom da tako zauvek kazni ženu koja ga je varala.
Navedeni primeri, ali i drugi u „Bekosu“, potvrđuju da sve u toj kulturi funkcioniše po zakonima reciprociteta i da je taj zakon, koji je neupitan, upravo srazmeran umnožavanju nesreće junaka, kao i to da je zlo uvek privlačnije, zavodljivije, inspirativnije i postojanije od dobra. Ono, svedočimo čitajući ovaj roman, proishodi iz muškog poštovanja kodeksa zajednice, ali i iz njegovog kršenja, što je dozvoljeno samo muškarcima, ne i ženama.
Sve to navodi nas na zaključak da je došlo do sveopšte haotičnosti, ili je oduvek tako bilo, ali mi to jasno vidimo samo u svom vremenu, a verujemo istoriji, literaturi i filozofiji, i da je, zapravo, sve jedno, da se od sudbine ne može pobeći, kao ni od sebe samih, sve da smo u Nordhauzenu, poput Pilorete ili pak na ostrvu Svalbard, petsto kilometara od Norveškog kopna, poput Martina, sve da trčimo kao Amel koji to nije, jer je on zapravo „virdžina“, „ostajnica“, koji je „umoran od laganja“ od kojeg samo svet nije umoran, ali mu to ne vredi kad se „prospe“ ili „bukne priča“, dobra, teška i tamna.
Takve priče nam, sada već više od dvadeset godina, daruje Enes Halilović. Neke od njih se, baš kao i junaci, susreću i prožimaju i u ovom romanu. U njemu, ali i van njega, one pulsiraju i ostavljaju na čitaoca utisak koji se pamti, na primer one o pešterskom vetru koji „ječi kroz vrijeme i briše snijeg sa grobova“, ili o magli koja obavija brda i ispunjava kotline, pa se za nju može pomisliti da je vuna, ili pak o vodi o kojoj samo posebni mogu napisati i ep.
Autor: Slađana Ilić
Izvor: novosti.rs
Najpre zato što se njegovo delo u celini temelji na poznavanju orijentalne i narodne kulture i jezika pripovedanog prostora – Pešteri sa okolinom – koji je u njegovoj prozi dominantan, o čemu smo i ranije pisali. Čitalac je u prilici da, prateći uvek složenu, mračnu, tešku, duboku, a u novom romanu i polifonijsku priču, koja se u velikoj meri oslanja na konkretne događaje i dokumenta, dođe do univerzalnih istina.
Autor analitički posmatra svet i ljude, i u onom pripovedanom, kao potvrdu o biti sveta i čoveka, prezentuje svetsku baštinu, aktivira celokupnu kulturnu memoriju – najčešće mitove, legende, katkad i pesme bliskih ili udaljenih kultura. U novom romanu konkretno uvod u svaki njegov deo čine stihovi Eskima sa Grenlanda.
Ovu knjigu Enesa Halilovića čine tri audio-snimka – prvi je glas psihijatra Pilorete, Pešterca koji živi i radi u Nemačkoj, drugi glas je centralnog junaka Lemeza, serijskog ubice, Pešterca koji po prirodi svog posla operiše i van dominantnog prostora (Bar, Italija itd.), a treći je psihijatra Martina, jedinog koji nije sa Pešteri, ali tu nakon lične i porodične tragedije provodi neko vreme, pre konačnog odlaska u najsevernije oblasti Norveške. Životne priče navedenih junaka, kao i njihovih rođaka i prijatelja, čudnim se putevima prepliću, i to preplitanje neprestano umnožava nesreću svakog od aktera. To potvrđuje uvid da u delu Enesa Halilovića nema srećnog čoveka.
Umnožavanje tragedija u ovoj knjizi, kao i u drugim delima ovoga pisca, višestruko nadilazi broj likova. To je jedinstven fenomen koji odlikuje Halilovićevo stvaralaštvo i po čemu se on, između ostalog, razlikuje od svojih savremenika. Uzročnici tih tragedija su brojni, ali ipak dominira činjenica da je nesreća junaka ukorenjena u njihovom svetu, uspostavljenom na veoma čvrstim i očigledno drevnim, izrazito patrijarhalnim zakonima i običajima na kojima se zasniva kultura časti, a u kojoj je veoma zahtevna uloga muškarca i njegova potreba za samopoštovanjem, kao i odnos prema uvredi i bruci.
Čovek te kulture, razumemo čitajući i „Bekos“, ne gradi i ne utvrđuje samo lični pogled na sebe, njemu je važno kako ga doživljava društvo u kojem živi. Primera za to u ovom delu je mnogo, ali za ovu priliku izdvajamo najvažnije i najstrašnije – Piloretin deda je umro obrukan jer je, zbog rituala koji je u vezi s plodnošću zemlje, jednoj devojčici odsekao šaku, pa potom dobio sina bez ruke, čime je njegov čin i razotkriven, a potomci zauvek obeleženi, a Burekov srednji sin zapravo je sin njegovog kriminalnog pajtosa Šangeta, zbog čega obrukani „otac“ naručuje ubistvo tog deteta (koje izvršava Lemez), sa idejom da tako zauvek kazni ženu koja ga je varala.
Navedeni primeri, ali i drugi u „Bekosu“, potvrđuju da sve u toj kulturi funkcioniše po zakonima reciprociteta i da je taj zakon, koji je neupitan, upravo srazmeran umnožavanju nesreće junaka, kao i to da je zlo uvek privlačnije, zavodljivije, inspirativnije i postojanije od dobra. Ono, svedočimo čitajući ovaj roman, proishodi iz muškog poštovanja kodeksa zajednice, ali i iz njegovog kršenja, što je dozvoljeno samo muškarcima, ne i ženama.
Sve to navodi nas na zaključak da je došlo do sveopšte haotičnosti, ili je oduvek tako bilo, ali mi to jasno vidimo samo u svom vremenu, a verujemo istoriji, literaturi i filozofiji, i da je, zapravo, sve jedno, da se od sudbine ne može pobeći, kao ni od sebe samih, sve da smo u Nordhauzenu, poput Pilorete ili pak na ostrvu Svalbard, petsto kilometara od Norveškog kopna, poput Martina, sve da trčimo kao Amel koji to nije, jer je on zapravo „virdžina“, „ostajnica“, koji je „umoran od laganja“ od kojeg samo svet nije umoran, ali mu to ne vredi kad se „prospe“ ili „bukne priča“, dobra, teška i tamna.
Takve priče nam, sada već više od dvadeset godina, daruje Enes Halilović. Neke od njih se, baš kao i junaci, susreću i prožimaju i u ovom romanu. U njemu, ali i van njega, one pulsiraju i ostavljaju na čitaoca utisak koji se pamti, na primer one o pešterskom vetru koji „ječi kroz vrijeme i briše snijeg sa grobova“, ili o magli koja obavija brda i ispunjava kotline, pa se za nju može pomisliti da je vuna, ili pak o vodi o kojoj samo posebni mogu napisati i ep.
Autor: Slađana Ilić
Izvor: novosti.rs
