Prikaz romana „Arhiteča“: Putokaz za odrastanje ili putokaz za izazove
„Koliko smo i sa kakvom snagom u detinjstvu bili voljeni, toliko i mi volimo druge.“
– Vladeta Jerotić
„Svako dete treba da ima bar po jednu sestru ili brata, za slučaj da mu fale mama i tata“, govorio je Duško Radović. Jovan, glavni lik romana „Arhiteča“ Violete Jović, nema ni sestru ni brata, ali ima, ni manje ni više, svog arhiteču, koji u jednom izazovnom trenutku u životu celog čovečanstva, pa i u životu malog Jovana, postaje njegov najbolji drug, zaštitnik, putokaz za bolje odrastanje u ljudskom liku.
Na stranicama svog najnovijeg dela Violeta Jović vešto donosi jednu zanimljivu priču pametnog i odgovornog dečaka, suočenog sa iznenadnom promenom u porodici, izazvanom tajanstvenom epidemijom korone, koja ga za neko vreme odvaja od svih, ali ga spaja sa izvanrednim arhitečom, suprugom njegove tetke, koji se bavi arhitekturom. Sam pojam „arhiteča“, reč koju samo dete može da „iskomponuje“, dovoljno je snažan da zagolica maštu i znatiželju čitaoca da zaroni u otkrivanje njene suštine, koja je topla i ljudska.
Zaštićen i ušuškan u naizgled idiličnoj porodici u kojoj vlada sklad, Jovan odrasta uz mamu i tatu lekare, mažen i pažen kao jedino unuče baka i deka lekara, i posebno voljen od svoje tetke i teče arhitekata. Naravno, važna karika u tom savršenom svetu je najposebnija mačka Olga, koja na svoj najposebniji mačeći način boji taj naizgled idiličan svet posebnom bojom.
A sve počinje prilično rano ujutru... Jovan ustaje, ne zatiče roditelje u stanu... U principu oni mnogo rade, pa mu nije ni čudno što nisu kod kuće... Priča se polako upliće i pretvara u avanturu dečaka, koji silom prilika, za kratko vreme, odrasta mnogo brže od svojih vršnjaka. Autorka nas uvodi u ispovednu priču pisanu u prvom licu koja veoma vešto drži pažnju čitaoca i sem mnoštva interesantnih likova, donosi obrte, srećom i tugom obojene trenutke, padove i uzlete, ali prvenstveno pobedu ljubavi.
Jovana, briga roditelja suočenim sa nezvanom pošasti i njihovom odgovornošću i poslom, ali prvenstveno brigom za njega samog, dovodi u kuću zanimljivog arhitekte, odnosno arhiteče, sa kojim mališan uplovljava u niz avantura ubrzanog odrastanja. Autorka nam pokazuje da svako dete u svom odrastanju ima nekog omiljenog člana porodice, koji se zahvaljujući svojim osobinama izdvaja od ostalih i obeležava njegovo odrastanje. Jovanov arhiteča je brižan i saosećajan roditeljski tip čoveka, koji kroz igru, posvećenost i dobrotu provodi ranjivog dečaka kroz sve izazove izolovanosti u kući i nemogućnosti da se lično, oči i oči, suoči sa svim tim iskušenjima, pa i tragičnim stvarima koje su se izdešavale, a koje mališan nikako ne želi.
Polazeći, kao i u prethodnim svojim romanima, od izuzetnog poznavanja dece i dečje psihologije, što iz svog roditeljskog iskustva, što iz brojnih susreta sa decom, Violeta Jović gradi jednu dinamičnu priču koja se prvenstveno oslanja na neizmernoj snazi ljubavi i saosećanja. Detinjstvo nije samo bezbrižni deo života i ne zasniva se samo na brizi odraslih za dete, niti je ogledalo samog bezbrižnog deteta, ušuškanog u toplini ljubavi odraslih. Nekada, kao u slučaju Jovanovog detinjstva, to isto detinjstvo donosi mnoge izazove, promene, boji se tamnim bojama, pa dete mora da ih prihvati i mora mnogo brže da uđe u komplikovani svet odraslih.
U životu koji zna da bude nepravedan niko nije pošteđen, pa i deca. Ali taj isti život mora se preživeti i doživeti, mora se nastaviti nekim drugim putem, stazom, koju čovek, pa i dete sam stvara i bira. Iako zaštićen brigom svog arhiteče, Jovan se suočava sa smrću bake i deke, sa rastavljanjem mame i tate, sa gorčinom, nemirom, strahom, sa samim sobom... Iz tih borbi i padova, zahvaljujući toplini i iskrenosti arhiteče i arhitetke, koja u tim trenucima nosi u sebi novi život, mali Jovan izlazi snažan, odgovoran, svoj. Možda činjenica da detinjstvo nije uvek bajka sa srećnim krajem i sa mnoštvom samo lepih događaja i samo najboljih likova nije deo ove priče, ali život je čudo i pretvara i te crne stvari koje su se desile Jovanu u poruke koje on stoički prihvata i ugrađuje u svoje odrastanje u budućeg snažnog i odgovornog čoveka.
„Arhiteča“ nije samo roman za decu već i za odrasle. Priča o porodici, međugeneracijskom razumevanju, o ljubavi, o drugoj strani detinjstva... Podseća nas na to da kao odrasli često olako prenebregavamo probleme svoje dece, smatrajući ih još decom koja ne shvataju mnoge stvari. A deca mnogo toga mnogo dublje vid od nas. Jovanova priča nas otrežnjava tako da se zamislimo nad sopstvenim životima, da ne pretrčavamo rutinski preko problema, da shvatimo da i dečja priča grabi život, možda i snažnije nego neka priča odraslih. Zato roman „Arhiteča“ treba da se pojavi na policama kućnih i ostalih biblioteka, jer mogu da ga čitaju svi u porodici. „Arhiteča“ je prosto svojevrsni putokaz za odrastanje, za izazove, za razumevanje, za ljubav.
Autor: Elizabeta Georgiev
– Vladeta Jerotić
„Svako dete treba da ima bar po jednu sestru ili brata, za slučaj da mu fale mama i tata“, govorio je Duško Radović. Jovan, glavni lik romana „Arhiteča“ Violete Jović, nema ni sestru ni brata, ali ima, ni manje ni više, svog arhiteču, koji u jednom izazovnom trenutku u životu celog čovečanstva, pa i u životu malog Jovana, postaje njegov najbolji drug, zaštitnik, putokaz za bolje odrastanje u ljudskom liku.
Na stranicama svog najnovijeg dela Violeta Jović vešto donosi jednu zanimljivu priču pametnog i odgovornog dečaka, suočenog sa iznenadnom promenom u porodici, izazvanom tajanstvenom epidemijom korone, koja ga za neko vreme odvaja od svih, ali ga spaja sa izvanrednim arhitečom, suprugom njegove tetke, koji se bavi arhitekturom. Sam pojam „arhiteča“, reč koju samo dete može da „iskomponuje“, dovoljno je snažan da zagolica maštu i znatiželju čitaoca da zaroni u otkrivanje njene suštine, koja je topla i ljudska.
Zaštićen i ušuškan u naizgled idiličnoj porodici u kojoj vlada sklad, Jovan odrasta uz mamu i tatu lekare, mažen i pažen kao jedino unuče baka i deka lekara, i posebno voljen od svoje tetke i teče arhitekata. Naravno, važna karika u tom savršenom svetu je najposebnija mačka Olga, koja na svoj najposebniji mačeći način boji taj naizgled idiličan svet posebnom bojom.
A sve počinje prilično rano ujutru... Jovan ustaje, ne zatiče roditelje u stanu... U principu oni mnogo rade, pa mu nije ni čudno što nisu kod kuće... Priča se polako upliće i pretvara u avanturu dečaka, koji silom prilika, za kratko vreme, odrasta mnogo brže od svojih vršnjaka. Autorka nas uvodi u ispovednu priču pisanu u prvom licu koja veoma vešto drži pažnju čitaoca i sem mnoštva interesantnih likova, donosi obrte, srećom i tugom obojene trenutke, padove i uzlete, ali prvenstveno pobedu ljubavi.
Jovana, briga roditelja suočenim sa nezvanom pošasti i njihovom odgovornošću i poslom, ali prvenstveno brigom za njega samog, dovodi u kuću zanimljivog arhitekte, odnosno arhiteče, sa kojim mališan uplovljava u niz avantura ubrzanog odrastanja. Autorka nam pokazuje da svako dete u svom odrastanju ima nekog omiljenog člana porodice, koji se zahvaljujući svojim osobinama izdvaja od ostalih i obeležava njegovo odrastanje. Jovanov arhiteča je brižan i saosećajan roditeljski tip čoveka, koji kroz igru, posvećenost i dobrotu provodi ranjivog dečaka kroz sve izazove izolovanosti u kući i nemogućnosti da se lično, oči i oči, suoči sa svim tim iskušenjima, pa i tragičnim stvarima koje su se izdešavale, a koje mališan nikako ne želi.
Polazeći, kao i u prethodnim svojim romanima, od izuzetnog poznavanja dece i dečje psihologije, što iz svog roditeljskog iskustva, što iz brojnih susreta sa decom, Violeta Jović gradi jednu dinamičnu priču koja se prvenstveno oslanja na neizmernoj snazi ljubavi i saosećanja. Detinjstvo nije samo bezbrižni deo života i ne zasniva se samo na brizi odraslih za dete, niti je ogledalo samog bezbrižnog deteta, ušuškanog u toplini ljubavi odraslih. Nekada, kao u slučaju Jovanovog detinjstva, to isto detinjstvo donosi mnoge izazove, promene, boji se tamnim bojama, pa dete mora da ih prihvati i mora mnogo brže da uđe u komplikovani svet odraslih.
U životu koji zna da bude nepravedan niko nije pošteđen, pa i deca. Ali taj isti život mora se preživeti i doživeti, mora se nastaviti nekim drugim putem, stazom, koju čovek, pa i dete sam stvara i bira. Iako zaštićen brigom svog arhiteče, Jovan se suočava sa smrću bake i deke, sa rastavljanjem mame i tate, sa gorčinom, nemirom, strahom, sa samim sobom... Iz tih borbi i padova, zahvaljujući toplini i iskrenosti arhiteče i arhitetke, koja u tim trenucima nosi u sebi novi život, mali Jovan izlazi snažan, odgovoran, svoj. Možda činjenica da detinjstvo nije uvek bajka sa srećnim krajem i sa mnoštvom samo lepih događaja i samo najboljih likova nije deo ove priče, ali život je čudo i pretvara i te crne stvari koje su se desile Jovanu u poruke koje on stoički prihvata i ugrađuje u svoje odrastanje u budućeg snažnog i odgovornog čoveka.
„Arhiteča“ nije samo roman za decu već i za odrasle. Priča o porodici, međugeneracijskom razumevanju, o ljubavi, o drugoj strani detinjstva... Podseća nas na to da kao odrasli često olako prenebregavamo probleme svoje dece, smatrajući ih još decom koja ne shvataju mnoge stvari. A deca mnogo toga mnogo dublje vid od nas. Jovanova priča nas otrežnjava tako da se zamislimo nad sopstvenim životima, da ne pretrčavamo rutinski preko problema, da shvatimo da i dečja priča grabi život, možda i snažnije nego neka priča odraslih. Zato roman „Arhiteča“ treba da se pojavi na policama kućnih i ostalih biblioteka, jer mogu da ga čitaju svi u porodici. „Arhiteča“ je prosto svojevrsni putokaz za odrastanje, za izazove, za razumevanje, za ljubav.
Autor: Elizabeta Georgiev
