Ne znam da li sam dobro postupila, ali pročitala sam biografiju Alvara Arbine koja se nalazi na koricama „Simfonije vremena“ pre nego što sam pročitala ovaj roman. Priznajem da me je iznenadila činjenca da je autor ovog obimnog istorijskog dela rođen 1990. godine, a još više sam se iznenadila kada sam saznala da je ovo njegov drugi roman. Hulija Navaro je izjavila da ovaj talentovani baskijski pisac „poseduje dar velikih pripovedača“, što me je navelo da ovom delu pristupim pomalo skeptično i da se zapitam da li Alvaro Arbina zaista toliko dobro piše?

Dovoljno je bilo da pročitam tek nekoliko pasusa da bih se uverila – da, Alvaro Arbina veoma dobro piše. Obilno se služi pridevima, ali svaki je pronicljiv i adekvatan i pretvara svaki opis u pravo uživanje za čitaoca. Ali, nije samo pisanje izvanredno, već nas i priča uvlači od samog početka i detalji koje beleži su fascnantni.

Porodične tajne, fotografije koje isplivavaju iz prošlosti i upozoravaju na buduće događaje, bogatstva izgrađena na zlobi i ljubavne priče sasečene u korenu samo su neki od elemenata koji čine roman „Simfonija vremena“ uzbudljivim. Radnja počinje 1914. godine na železničkoj stanici u Londonu kada otkrivamo da Bendžamin, Elsin muž, nije bio u vozu kojim je trebalo da se vrati kući. Ne pojavljuje se ni nakon nekoliko dana. Tada Elsa, koja je ubeđena da njen muž nije svojevoljno nestao, kreće u Pariz u potragu za njim. Tamo će otkriti odgovor na ovu misteriju i još nekolicinu njih u vezi sa svojom porodicom na obali Kantabrije. Paralelno sa Elsinom pričom, autor pripoveda i o mladosti njenih roditelja. Na taj način Alvaro Arbina upotpunjuje opis ekonomske, političke i društvene situacije u Španiji krajem 19. i početkom 20. veka, kao i napretku tehnologije i konflikte koje će doneti na gobalnom nivou, a prvenstveno u Evropi.

Autor na kraju priznaje da nije u pitanju „verni prikaz onoga što se zaista odigralo; tome služe novine ili istorijski udžbenici“. Smatra da roman rekonstruiše stvarnost, suprotstavlja joj se i igra se njenim delićima. Na taj način stvara „iluziju toliko stvarnu i toliko varljivu kao samo sećanje; dar koji nam obogaćuje život i navodi nas da sanjamo, i možda, da ga bolje razumemo.“ Bez ikakve sumnje, roman „Simfonija vremena“ ispunjava svrhu koju mu je autor namenio – sanjamo prepreke koje su protagonisti morali da prevaziđu i bolje razumemo kompleksni istorijski period koji obuhvata skoro šezdeset godina, a da nas pritom nimalo ne ometa umetnička sloboda pisca pri opisivanju istorijskih događaja.

U vrtlogu likova i događaja u ovom romanu, posebno se izdvaja i ima ključnu ulogu lik Semjuela Louela Higinsa, istoričara, intelektualca i profesora matematičke statistike, opsednutog stvaranjem takozvane teorije Note vremena, koja za cilj ima da otkrije ključne činioce koji leže iza svakog istorijskog događaja i da na taj način predvidi budućnost čovečanstva. Kako kaže jedan od likova, „život je cikličan; nama se samo čini da je nov“. A saznati buduće događaje bilo je naročito bitno te 1914. godine, kada je, kako je opštepoznato, počeo Prvi svetski rat.

Ne znam da li je trebalo da pročitam biografiju Alvara Arbine pre nego što sam pročitala roman, ali sam sigurna da bih se još više iznenadila njegovim godinama da sam je pročitala na kraju. Ako je sa samo dvadeset i devet godina uspeo da napiše ovakav roman, Hulija Navaro nije imalo preuveličavala, niti su to učinili kritičari kada su govorili o ovom delu i autorovom prvencu, La mujer del reloj. Mislim da ni ja ne preuveličavam kada kažem da je Alvaro Arbina predodređen da postane jedan od najvećih autora istorijskih romana u Španiji; ako to već i nije.

Autor: Ester Magar
Izvor: librosyliteratura.es
Prevod: Sonja Laštro