Prikaz romana „Ahilova pesma“ Madlin Miler
Ako želite da iznova ispričate priču o velikom ljubavniku iz grčkih mitova, možete izabrati Parisa čija je ljubav (ili požuda) za Jelenom prouzrokovala da hiljadu brodova krene ka Troji i, na kraju, izbriše je sa mape. Ili Orfeja koji je zbog Euridike sišao u dubine pakla da je spasi. Ili čak Alkestu koja je toliko volela svog supruga Admeta da je bila spremna da umre za njega.
Poslednja ličnost koju biste poželeli da prikažete kao romantičnog heroja sigurno bi bio Ahil – čovek-genocid čija je osnovna osobina bio neutoljiv gnev. Ahil se iz bitke kod Troje povukao kada mu je Agamemnon ukaljao čast i gledao je svoje saborce kako umiru da bi se vratio u bitku tek nakon što je Hektor ubio Patrokla.
Njegov gnev je toliko značajan za „Ilijadu“ da je Homer i otvara stihom: „Gnev mi, boginjo pevaj, Ahileja, Peleju sina.“ A čak i nakon smrti njegov duh je toliko željan krvi da Grci moraju da žrtvuju trojansku princezu Poliksenu na Ahilovom grobu kako bi mogli da otplove kući.
Ali u romanu „Ahilova pesma“ Madlin Miler je iza sveg tog krvoprolića i besa pronašla ljubavnika. Roman je pisan iz Patroklove perspektive – kraljević koga je otac proterao sa dvora nalazi dom kod drugog vladara i zaljubljuje se u njegovog sina: superčoveka Ahila. Od detinjstva, Ahilovo polubožansko poreklo iskazivalo se u tome da je bio brži, lepši i sposobniji od svojih vršnjaka.
Iznenađujuće za Patrokla, Ahil mu uzvraća ljubav i dečaci odrastaju zajedno, a istovremeno postaju i ljubavnici. Ahil za Patrokla ostaje slika božanstva: „Onda se okrenuh da ga pogledam. Ležao je na boku i posmatrao me. Nisam čuo kad se okrenuo. Nikad ga ne čujem.“
Proza Milerove je poetičnija od svakog prevoda Homerovog epa, ali osećaj da će se desiti velika tragedija nikada nije daleko od ljubavnika. Ahil od početka zna da mora da bira između kratkog, veličanstvenog života ili dosadne dugovečnosti. Milerova dodatno pojačava ironiju priče koju je odlučila da oživi, a obojica znaju da se Ahil neće vratiti iz Troje: suđeno mu je da tamo umre. Patrokla užasava ideja o Ahilovoj smrti: „Ustao sam i izmasirao udove, ispljeskao ih da se razbude u pokušaju da se otresem histerije koja je narastala u meni. Ovako će biti svakog dana, bez njega.“
Znamo ipak da Patroklo umire pre Ahila i tek nakon njegove smrti, užasavajući aspekt Ahilove ličnosti dolazi do izražaja. Kada se suoči sa Hektorom, trojanski princ ga zamoli da nakon borbe, njegovo telo vrati porodici. Ahil mu odgovara: „Nema pogodbi između lavova i ljudi. Ubiću te i sirovog te pojesti.“
Milerova je roman pisala deset godina i njena glatka proza je proizvod mukotrpnog istraživanja koje je sprovela kako bi napisala ovo delo. Reč je o duboko dirljivoj verziji Ahilove priče: veliki trodimenzionalni čovek – sin, otac, suprug i ljubavnik – sada stoji na mestu superheroja koji se nekada samo borio.
Autor: Natali Hejns
Izvor: theguardian.com
Prevod: Dragan Matković
Poslednja ličnost koju biste poželeli da prikažete kao romantičnog heroja sigurno bi bio Ahil – čovek-genocid čija je osnovna osobina bio neutoljiv gnev. Ahil se iz bitke kod Troje povukao kada mu je Agamemnon ukaljao čast i gledao je svoje saborce kako umiru da bi se vratio u bitku tek nakon što je Hektor ubio Patrokla.
Njegov gnev je toliko značajan za „Ilijadu“ da je Homer i otvara stihom: „Gnev mi, boginjo pevaj, Ahileja, Peleju sina.“ A čak i nakon smrti njegov duh je toliko željan krvi da Grci moraju da žrtvuju trojansku princezu Poliksenu na Ahilovom grobu kako bi mogli da otplove kući.
Ali u romanu „Ahilova pesma“ Madlin Miler je iza sveg tog krvoprolića i besa pronašla ljubavnika. Roman je pisan iz Patroklove perspektive – kraljević koga je otac proterao sa dvora nalazi dom kod drugog vladara i zaljubljuje se u njegovog sina: superčoveka Ahila. Od detinjstva, Ahilovo polubožansko poreklo iskazivalo se u tome da je bio brži, lepši i sposobniji od svojih vršnjaka.
Iznenađujuće za Patrokla, Ahil mu uzvraća ljubav i dečaci odrastaju zajedno, a istovremeno postaju i ljubavnici. Ahil za Patrokla ostaje slika božanstva: „Onda se okrenuh da ga pogledam. Ležao je na boku i posmatrao me. Nisam čuo kad se okrenuo. Nikad ga ne čujem.“
Proza Milerove je poetičnija od svakog prevoda Homerovog epa, ali osećaj da će se desiti velika tragedija nikada nije daleko od ljubavnika. Ahil od početka zna da mora da bira između kratkog, veličanstvenog života ili dosadne dugovečnosti. Milerova dodatno pojačava ironiju priče koju je odlučila da oživi, a obojica znaju da se Ahil neće vratiti iz Troje: suđeno mu je da tamo umre. Patrokla užasava ideja o Ahilovoj smrti: „Ustao sam i izmasirao udove, ispljeskao ih da se razbude u pokušaju da se otresem histerije koja je narastala u meni. Ovako će biti svakog dana, bez njega.“
Znamo ipak da Patroklo umire pre Ahila i tek nakon njegove smrti, užasavajući aspekt Ahilove ličnosti dolazi do izražaja. Kada se suoči sa Hektorom, trojanski princ ga zamoli da nakon borbe, njegovo telo vrati porodici. Ahil mu odgovara: „Nema pogodbi između lavova i ljudi. Ubiću te i sirovog te pojesti.“
Milerova je roman pisala deset godina i njena glatka proza je proizvod mukotrpnog istraživanja koje je sprovela kako bi napisala ovo delo. Reč je o duboko dirljivoj verziji Ahilove priče: veliki trodimenzionalni čovek – sin, otac, suprug i ljubavnik – sada stoji na mestu superheroja koji se nekada samo borio.
Autor: Natali Hejns
Izvor: theguardian.com
Prevod: Dragan Matković
