Prikaz romana „Ahilova pesma“
Madlin Miler je svojim debitantskim romanom skrenula pažnju na sebe i odmah se našla u najužem izboru za mnoge nagrade. „Ahilova pesma“ nam donosi čuveni mit iz nove perspektive. Patroklo pripoveda ovu priču o porodičnim teškoćama, Ahilu i učešću u Trojanskom ratu. Kako i sam naslov sugeriše, u romanu pratimo Ahilovo odrastanje i promenu od impresivnog, dragog dečaka do najpoznatijeg borca Grčke – legendarnom junaku koja je istovremeno ponosan i slomljen čovek.
„Ahilova pesma“ je fenomenalno iznova ispričana priča – ne čudi me da se dopala svakom ko voli grčke mitove. Nije vam neophodno prethodno znanje o Trojanskom ratu i grčkoj mitologiji da biste uživali u priči, ali oni kojima je ovo poznato, uživaće još više u veštini Milerove da priči udahne novi život. Razlog zašto se ova knjiga dopada tolikom broju ljudi je što nije reč o novoj „Ilijadi“ – fokus nije na Jeleni i Trojancima niti na nekom posebnom elementu čuvene bitke o kojoj je pisano hiljadu puta, iako su naravno svi ti aspekti periferno prisutni.
Umesto toga, dobili smo studiju o odnosima – neobičan ljubavni odnos koji se fokusira na emocije i razvoj likova i daje glas jednom važnom mitološkom liku koji je do sada prikazivan samo kao neko ko se nalazi pored velikih junaka.
Ako bih morala da uporedim ovaj roman sa sjajnom „Kirkom“ (koju sam prvu pročitala iako je izašla nakon ove knjige), rekla bih da mi je više prijala „Ahilova pesma“ zbog Patroklovog glasa kojim pripoveda. Dok sam se u „Kirki“ oduševljavala pojavljivanjem dobro poznatih junaka grčke mitologije i onim sporednim koji su isplivali u novom, feminističkom svetlu, ovde je jasno da je Patroklo neko prema kome Milerova gaji velike simpatije. Iz svake stranice romana isijavaju emocije, a ljubav i prijateljstvo između dva heroja istovremeno imaju umirujuć i žestok karakter. Patroklo je lik sa kojim se lako saživite, nosi vas kroz priču i gotovo je nemoguće da vam ne bude stalo do njega.
Ako, poput mene, znate kako se priča završava, jasno vam je da će boleti. I zaista boli. Ali bez obzira na to što sam znala kako se Trojanski rat završava, nisam bila ništa manje napeta i uključena u dešavanja iščekujući neizbežan ishod. Mislim da je ovde snaga perspektive došla do punog izražaja kao i umeće Milerove da nam vešto ispriča poznatu priču.
Sve u svemu, reč je o sjajnom delu. Preporučila bih je svima koji vole grčke mitove, ali i ljubiteljima romansi, studija karaktera i onima koji uživaju u iznova ispričanim pričama. A ako već niste, obavezno nakon ovog romana, pročitajte i „Kirku“.
Izvor: literaryelephant.wordpress.com
Prevod: Dragan Matković
„Ahilova pesma“ je fenomenalno iznova ispričana priča – ne čudi me da se dopala svakom ko voli grčke mitove. Nije vam neophodno prethodno znanje o Trojanskom ratu i grčkoj mitologiji da biste uživali u priči, ali oni kojima je ovo poznato, uživaće još više u veštini Milerove da priči udahne novi život. Razlog zašto se ova knjiga dopada tolikom broju ljudi je što nije reč o novoj „Ilijadi“ – fokus nije na Jeleni i Trojancima niti na nekom posebnom elementu čuvene bitke o kojoj je pisano hiljadu puta, iako su naravno svi ti aspekti periferno prisutni.
Umesto toga, dobili smo studiju o odnosima – neobičan ljubavni odnos koji se fokusira na emocije i razvoj likova i daje glas jednom važnom mitološkom liku koji je do sada prikazivan samo kao neko ko se nalazi pored velikih junaka.
Ako bih morala da uporedim ovaj roman sa sjajnom „Kirkom“ (koju sam prvu pročitala iako je izašla nakon ove knjige), rekla bih da mi je više prijala „Ahilova pesma“ zbog Patroklovog glasa kojim pripoveda. Dok sam se u „Kirki“ oduševljavala pojavljivanjem dobro poznatih junaka grčke mitologije i onim sporednim koji su isplivali u novom, feminističkom svetlu, ovde je jasno da je Patroklo neko prema kome Milerova gaji velike simpatije. Iz svake stranice romana isijavaju emocije, a ljubav i prijateljstvo između dva heroja istovremeno imaju umirujuć i žestok karakter. Patroklo je lik sa kojim se lako saživite, nosi vas kroz priču i gotovo je nemoguće da vam ne bude stalo do njega.
Ako, poput mene, znate kako se priča završava, jasno vam je da će boleti. I zaista boli. Ali bez obzira na to što sam znala kako se Trojanski rat završava, nisam bila ništa manje napeta i uključena u dešavanja iščekujući neizbežan ishod. Mislim da je ovde snaga perspektive došla do punog izražaja kao i umeće Milerove da nam vešto ispriča poznatu priču.
Sve u svemu, reč je o sjajnom delu. Preporučila bih je svima koji vole grčke mitove, ali i ljubiteljima romansi, studija karaktera i onima koji uživaju u iznova ispričanim pričama. A ako već niste, obavezno nakon ovog romana, pročitajte i „Kirku“.
Izvor: literaryelephant.wordpress.com
Prevod: Dragan Matković
