Prikaz roman „Gladna srca“ Ričarda Flanagana
Lejdi Džejn Frenklin, udovica polarnog istraživača ser Džona Frenklina zatražila je uslugu od Čarlsa Dikensa 1854 godine. Dikens je upravo završio svoj roman „Teška vremena“ i upravo se spremao da piše „Malu Dorit“. Bio je najpoznatiji pisac u Engleskoj, na zenitu svoje slave i popularnosti. Lejdi Džen je želela da opovrgne članak o nestanku njenog muža na Arktiku devet godina ranije jer je implicirano da je Frenklinova posada pribegla kanibalizmu da bi preživela. Dikens – ogorčen napadom na ovog heroja Britanskog carstva – objavio je gnevan kontranapad u sopstvenom magazinu „Household Words“ koji je odjeknuo po svom tonu – bio je to gotovo rasistički traktat o tome kako je fizički i moralno nemoguće da civilizovani beli ljudi padnu na nivo „divljaka“.
Za Dikensove biografe, ova epizoda zavređuje jedva jedan pasus ili stranicu. Ali za pisca Ričarda Flanagana, kratki susret Dikensa i lejdi Džejn bio je podstrek za njegov peti roman „Gladna srca“ – literarno-istorijsku igru o razdvojenosti, istraživanju sumnjivih afiniteta različitih likova i posledicama ovog susreta za stvarne živote i potonje generacije.
Flanagan je rođen na Tasmaniji gde i dalje živi, i gde je ser Džon Frenklin bio guverner od 1837. do 1843. godine (kada se ta zemlja zvala Van Dimenova zemlja). Susret lejdi Džejn i Dikensa dao je Flanaganu dvostruku mogućnost: da istražuje brutalnu istoriju svoje domovine i da ispita prekretnicu u emotivnom životu jednog od najvećih romanopisaca.
To je postigao kroz prepleteni narativ: jedna nit je priča o Dikensovom životu između 1854. i 1858. godina, a druga je priča o mladoj Aboridžinki Matini koja preživljava britanski genocid u Van Dimenovoj zemlji i koju usvajaju guverner Frenklin i lejdi Džejn.
Matinin kratki, nesrećni život postaje simbol patnje tasmanijske aboridžinske populacije i prirode devetnaestovekovne britanske kolonizacije, naglašene samodovoljnim asortimanom njihovih društveno-kulturoloških ideja i moralnih vrednosti. Matinu otimaju sa Flindersovih ostrva, gde je nekolicina Van Dimenovih Aboridžina bila držana u zatočeništvu, i ona na kratko postaje miljenica guvernerovog provincijalnog dvora. Frenklin, u Flanaganovom prepričavanju, postaje toliko opsednut devojčicom da je jedne noći, kada ostane sam sa njom, siluje. Kada Franklinu istekne postavljenje i bude pozvan u Englesku, on i njegova žena ostavljaju Matinu u sumornom sirotištu Hobart. Ograničene mogućnosti, beda, pijanstvo i najniža prostitucija guraju nesrećnu devojku na društveno dno.
U međuvremenu, u Londonu, Dikens zapada u ono što se danas zove neurotičnom krizom srednjih godina. U svojim četrdesetim, nesrećan i nemiran, i pored slave i bogatstva, neprestano u poslu, on shvata da je njegov brak i pored svega, mrtav i upušta se u pozorišni projekat sa prijateljem Vilkijem Kolinsom. Inspirisani Frenklinovom sudbinom, njih dvojica pišu komad o polarnoj ekspediciji „The Frozen Deep“ sa Dikensom u glavnoj ulozi. Uspeh je bio takav da je Dikens (koji je dobio neverovatnu energiju i osetio veliko zadovoljstvo u izvođenju komada) organizovao turneju sa profesionalnim glumcima. I glumicama – uključujući osamnaestogodišnju Elen Ternan. Dikens će ubrzo, zbog nje, napustiti suprugu i živeti sa njom sve do smrti 1870. godine.
Ovako kratak siže ne pokazuje svu kompleksnost i nijanse ovog slojevitog i fascinantnog romana. U praćenju putanja ovih različitih života koji se prepliću i utiču jedni na druge, kroz jedan slučajan susret koji otkriva veliki broj neočekivanih veza, Flanagan istražuje i ljudsku istoriju i ljudsku prirodu. Čitalac uplovljava u umove njegovih glavnih likova i saznaje njihove najintimnije misli. O ironiji ljudske sudbine i nepredviđenim istorijskim posledicama govori se sa stanovištva mudrosti naknadne pameti.
Roman „Gladna srca“ poseduje trenutke velike literarne snage i lirike. I to ne samo u opisima divlje Tamsanije već i u bučnog Londona. London iz sredine XIX veka oživljava u svim bojama pred očima čitaoca, kao i lik samog Dikensa. Flanaganov portret velikog pisca deluje istinito, savršeno odražavajući njegove demone i neverovatnu energiju.
Kao što naslov aludira (a Flanagan pominje u autorskoj belešci), roman „Gladna srca“ je između ostalog meditacija o želji. Dikensove i Matinine želje i njihova poricanja – nametnuta ili samonametnuta - utiču na njihove živote na nezamislive načine. Imajući na umu veliku piščevu ambiciju da obuhvati značajan istorijski period, roman „Gladna srca“ ima skroman obim i ponekad čitalac poželi da je Flanagan dao sebi još prostora za ovu intrigantnu priču.
Roman ilustruje – sa izvanrednom umešnošću – kako fikcionalizacija stvarnih ljudi i istorije može da bude sjajna. Za razliku od biografa ili istoričara, pisci nisu ograničeni faktografijom. U samouverenim, stručnim rukama, fikcija može da oslobodi prošlost i percepciju većih (ili manjih) istorijskih ličnosti na način na koji stručnjaci i novinari mogu samo da im zavide. Ričard Flanagan je dobar primer ovakvog poduhvata. Kroz njegovu fikciju, dvodimenzionalni, konformistički potreti pojedinaca postaju bogati i trodimenzionalni očevici koji pružaju novo svedočanstvo o prošlosti.
Autor: Vilijam Bojdžun
Izvor: www.nytimes.com
Za Dikensove biografe, ova epizoda zavređuje jedva jedan pasus ili stranicu. Ali za pisca Ričarda Flanagana, kratki susret Dikensa i lejdi Džejn bio je podstrek za njegov peti roman „Gladna srca“ – literarno-istorijsku igru o razdvojenosti, istraživanju sumnjivih afiniteta različitih likova i posledicama ovog susreta za stvarne živote i potonje generacije.
Flanagan je rođen na Tasmaniji gde i dalje živi, i gde je ser Džon Frenklin bio guverner od 1837. do 1843. godine (kada se ta zemlja zvala Van Dimenova zemlja). Susret lejdi Džejn i Dikensa dao je Flanaganu dvostruku mogućnost: da istražuje brutalnu istoriju svoje domovine i da ispita prekretnicu u emotivnom životu jednog od najvećih romanopisaca.
To je postigao kroz prepleteni narativ: jedna nit je priča o Dikensovom životu između 1854. i 1858. godina, a druga je priča o mladoj Aboridžinki Matini koja preživljava britanski genocid u Van Dimenovoj zemlji i koju usvajaju guverner Frenklin i lejdi Džejn.
Matinin kratki, nesrećni život postaje simbol patnje tasmanijske aboridžinske populacije i prirode devetnaestovekovne britanske kolonizacije, naglašene samodovoljnim asortimanom njihovih društveno-kulturoloških ideja i moralnih vrednosti. Matinu otimaju sa Flindersovih ostrva, gde je nekolicina Van Dimenovih Aboridžina bila držana u zatočeništvu, i ona na kratko postaje miljenica guvernerovog provincijalnog dvora. Frenklin, u Flanaganovom prepričavanju, postaje toliko opsednut devojčicom da je jedne noći, kada ostane sam sa njom, siluje. Kada Franklinu istekne postavljenje i bude pozvan u Englesku, on i njegova žena ostavljaju Matinu u sumornom sirotištu Hobart. Ograničene mogućnosti, beda, pijanstvo i najniža prostitucija guraju nesrećnu devojku na društveno dno.
U međuvremenu, u Londonu, Dikens zapada u ono što se danas zove neurotičnom krizom srednjih godina. U svojim četrdesetim, nesrećan i nemiran, i pored slave i bogatstva, neprestano u poslu, on shvata da je njegov brak i pored svega, mrtav i upušta se u pozorišni projekat sa prijateljem Vilkijem Kolinsom. Inspirisani Frenklinovom sudbinom, njih dvojica pišu komad o polarnoj ekspediciji „The Frozen Deep“ sa Dikensom u glavnoj ulozi. Uspeh je bio takav da je Dikens (koji je dobio neverovatnu energiju i osetio veliko zadovoljstvo u izvođenju komada) organizovao turneju sa profesionalnim glumcima. I glumicama – uključujući osamnaestogodišnju Elen Ternan. Dikens će ubrzo, zbog nje, napustiti suprugu i živeti sa njom sve do smrti 1870. godine.
Ovako kratak siže ne pokazuje svu kompleksnost i nijanse ovog slojevitog i fascinantnog romana. U praćenju putanja ovih različitih života koji se prepliću i utiču jedni na druge, kroz jedan slučajan susret koji otkriva veliki broj neočekivanih veza, Flanagan istražuje i ljudsku istoriju i ljudsku prirodu. Čitalac uplovljava u umove njegovih glavnih likova i saznaje njihove najintimnije misli. O ironiji ljudske sudbine i nepredviđenim istorijskim posledicama govori se sa stanovištva mudrosti naknadne pameti.
Roman „Gladna srca“ poseduje trenutke velike literarne snage i lirike. I to ne samo u opisima divlje Tamsanije već i u bučnog Londona. London iz sredine XIX veka oživljava u svim bojama pred očima čitaoca, kao i lik samog Dikensa. Flanaganov portret velikog pisca deluje istinito, savršeno odražavajući njegove demone i neverovatnu energiju.
Kao što naslov aludira (a Flanagan pominje u autorskoj belešci), roman „Gladna srca“ je između ostalog meditacija o želji. Dikensove i Matinine želje i njihova poricanja – nametnuta ili samonametnuta - utiču na njihove živote na nezamislive načine. Imajući na umu veliku piščevu ambiciju da obuhvati značajan istorijski period, roman „Gladna srca“ ima skroman obim i ponekad čitalac poželi da je Flanagan dao sebi još prostora za ovu intrigantnu priču.
Roman ilustruje – sa izvanrednom umešnošću – kako fikcionalizacija stvarnih ljudi i istorije može da bude sjajna. Za razliku od biografa ili istoričara, pisci nisu ograničeni faktografijom. U samouverenim, stručnim rukama, fikcija može da oslobodi prošlost i percepciju većih (ili manjih) istorijskih ličnosti na način na koji stručnjaci i novinari mogu samo da im zavide. Ričard Flanagan je dobar primer ovakvog poduhvata. Kroz njegovu fikciju, dvodimenzionalni, konformistički potreti pojedinaca postaju bogati i trodimenzionalni očevici koji pružaju novo svedočanstvo o prošlosti.
Autor: Vilijam Bojdžun
Izvor: www.nytimes.com
Autor: Ričard Flanagan
