Prikaz memoara Olivera Stouna „U poteri za svetlom“
Oliver Stoun, uspešni režiser koji je osvojio nekoliko Oskara, osamdesetih godina je imao niz hit filmova koji su se bavili savremenom istorijom, a tadašnja iskustva opisuje u svojim memoarima: „U potrazi za svetlom; Kako sam napisao, režirao i preživeo ʼVodʼ, ʼPonoćni Ekspresʼ, ʼLice s ožiljkomʼ i filmske igre u Holivudu“.
Iako knjiga ima više od 400 strana, to nije kompletna priča, jer je Stoun odlučio da stavi tačku na ovu autobiografiju odmah nakon što je „Vod“ osvojio Oskara za najbolju režiju. Iako je detaljno opisao razvoj filma „Rođen 4. jula“, priča o tome kako je pokrenuo taj dugo pripremani scenario verovatno će jednog dana da posluži kao materijal za nastavak. Ovde takođe ne iznosi svoje stavove o Džonu Kenediju, Ričardu Niksonu i Džimu Morisonu. Ne pominje se nijedan od Stounovih skorašnjih dokumentaraca – dokumentaraca koji su ocenjeni kao kontroverzni i zbog kojih su ga mnogi kritikovali (samo potražite na internetu intervju sa Stivenom Kolberom u emisiji „The Putin Interviews“).
Usredsređivanje na ključne trenutke na filmskoj sceni sedamdesetih i osamdesetih je hvale vredno. Scene i situacije koje bi u kraćoj knjizi bile pomenute samo kao anegdote ovde zaista dobijaju prostor da se razviju. Među ovim stranicama su isprepletene zamršene priče o finansiranju filmova, odbijanjima, gerilskom snimanju u Meksiku i na Filipinima, danima provedenim u montaži i jednom neobičnom govoru na dodeli Zlatnog globusa za najbolji scenario, koji je osvojio „Ponoćni ekspres“.
Sa ovim pričama iz profesionalne sfere isprepleteni su lični komentari o prvom i drugom Stounovom braku, o odnosu sa njegovim razvedenim roditeljima, o njegovom francusko-američkom poreklu i o potrazi za domom u Los Anđelesu, na Menhetnu i Long Ajlendu, u Njujorku. Naravno, lični i profesionalni život povezuju detalji o iskustvu u Vijetnamu, koje ga je inspirisalo, uništilo i oblikovalo. „Vod“ je zapravo njegov najautobiografskiji film, gde lik Čarlija Šina predstavlja samog Stouna, a ostali su zasnovani na stvarnim ljudima koji su sa njim služili vojsku.
Ovi memoari su najbolji kada šanse nisu na Stounovoj strani, a on ipak snima filmove, naročito „Vod“ i „Salvador“. Tražio je posao u Meksiku (za „Salvador“) i na Filipinima (za „Vod“), u pokušaju da ostane za korak ispred ulagača koji su ga pritiskali da hvata krivine i privede kraju svoja epska snimanja. Zapošljavao je meštane kao statiste i pomoćnike. Pokušavao je da radi sa glumcima na njihovim likovima, a neki od njih (Džejms Vuds) su zadavali muke ovom režiseru sa vizijom.
Može se uživati i u Stounovim sećanjima na dodele nagrada za ove filmove. On se proglasio za holivudskog autsajdera koji je za dlaku odustao, pa mu nagrade koje je naposletku osvojio za neke od ovih filmova pružaju naročito zadovoljstvo, jer je zbog njih postao zvezda preko noći. Stoun se takođe ne ustručava kada priča o prikazima svojih filmova, a mnoge i citira. Njegovi filmovi kao da moraju prvo da budu iskritikovani, i tek da s vremenom steknu reputaciju (naročito „Lice s ožiljkom“ i „Salvador“).
Stoga ne treba da nas čudi što Stounu ide od ruke pisanje dužih formi, jer su njegovi scenariji fascinantne igre rečima (mnogo upečatljivih citata iz filmova osamdesetih može da se poveže sa Stounovim scenarijima). Kroz celu knjigu on pokušava da što više citira „Odiseju“ i „Ilijadu“, u većini slučajeva uspešno. Psihoanaliza njegovog odnosa sa majkom i ocem se baš i ne uklapa u ovu pripovest, a neki politički stavovi koje je imao na prekretnici života ne mogu lako da se protumače.
Većina onoga što Stoun ovde iznosi jeste priča o odrastanju – odrastanju u komplikovanoj, ali ne neobičnoj porodici, i kasnije o službi u vojsci i pronalaženju kreativne varnice za pripovedanje iskonskih priča o događajima u svetu. To mu uglavnom polazi za rukom, iako priča vapi za nastavkom.
Autor: Džon Solts
Izvor: hollywoodsoapbox.com
Prevod: Đorđe Radusin
Iako knjiga ima više od 400 strana, to nije kompletna priča, jer je Stoun odlučio da stavi tačku na ovu autobiografiju odmah nakon što je „Vod“ osvojio Oskara za najbolju režiju. Iako je detaljno opisao razvoj filma „Rođen 4. jula“, priča o tome kako je pokrenuo taj dugo pripremani scenario verovatno će jednog dana da posluži kao materijal za nastavak. Ovde takođe ne iznosi svoje stavove o Džonu Kenediju, Ričardu Niksonu i Džimu Morisonu. Ne pominje se nijedan od Stounovih skorašnjih dokumentaraca – dokumentaraca koji su ocenjeni kao kontroverzni i zbog kojih su ga mnogi kritikovali (samo potražite na internetu intervju sa Stivenom Kolberom u emisiji „The Putin Interviews“).
Usredsređivanje na ključne trenutke na filmskoj sceni sedamdesetih i osamdesetih je hvale vredno. Scene i situacije koje bi u kraćoj knjizi bile pomenute samo kao anegdote ovde zaista dobijaju prostor da se razviju. Među ovim stranicama su isprepletene zamršene priče o finansiranju filmova, odbijanjima, gerilskom snimanju u Meksiku i na Filipinima, danima provedenim u montaži i jednom neobičnom govoru na dodeli Zlatnog globusa za najbolji scenario, koji je osvojio „Ponoćni ekspres“.
Sa ovim pričama iz profesionalne sfere isprepleteni su lični komentari o prvom i drugom Stounovom braku, o odnosu sa njegovim razvedenim roditeljima, o njegovom francusko-američkom poreklu i o potrazi za domom u Los Anđelesu, na Menhetnu i Long Ajlendu, u Njujorku. Naravno, lični i profesionalni život povezuju detalji o iskustvu u Vijetnamu, koje ga je inspirisalo, uništilo i oblikovalo. „Vod“ je zapravo njegov najautobiografskiji film, gde lik Čarlija Šina predstavlja samog Stouna, a ostali su zasnovani na stvarnim ljudima koji su sa njim služili vojsku.
Ovi memoari su najbolji kada šanse nisu na Stounovoj strani, a on ipak snima filmove, naročito „Vod“ i „Salvador“. Tražio je posao u Meksiku (za „Salvador“) i na Filipinima (za „Vod“), u pokušaju da ostane za korak ispred ulagača koji su ga pritiskali da hvata krivine i privede kraju svoja epska snimanja. Zapošljavao je meštane kao statiste i pomoćnike. Pokušavao je da radi sa glumcima na njihovim likovima, a neki od njih (Džejms Vuds) su zadavali muke ovom režiseru sa vizijom.
Može se uživati i u Stounovim sećanjima na dodele nagrada za ove filmove. On se proglasio za holivudskog autsajdera koji je za dlaku odustao, pa mu nagrade koje je naposletku osvojio za neke od ovih filmova pružaju naročito zadovoljstvo, jer je zbog njih postao zvezda preko noći. Stoun se takođe ne ustručava kada priča o prikazima svojih filmova, a mnoge i citira. Njegovi filmovi kao da moraju prvo da budu iskritikovani, i tek da s vremenom steknu reputaciju (naročito „Lice s ožiljkom“ i „Salvador“).
Stoga ne treba da nas čudi što Stounu ide od ruke pisanje dužih formi, jer su njegovi scenariji fascinantne igre rečima (mnogo upečatljivih citata iz filmova osamdesetih može da se poveže sa Stounovim scenarijima). Kroz celu knjigu on pokušava da što više citira „Odiseju“ i „Ilijadu“, u većini slučajeva uspešno. Psihoanaliza njegovog odnosa sa majkom i ocem se baš i ne uklapa u ovu pripovest, a neki politički stavovi koje je imao na prekretnici života ne mogu lako da se protumače.
Većina onoga što Stoun ovde iznosi jeste priča o odrastanju – odrastanju u komplikovanoj, ali ne neobičnoj porodici, i kasnije o službi u vojsci i pronalaženju kreativne varnice za pripovedanje iskonskih priča o događajima u svetu. To mu uglavnom polazi za rukom, iako priča vapi za nastavkom.
Autor: Džon Solts
Izvor: hollywoodsoapbox.com
Prevod: Đorđe Radusin
