Prikaz knjige „Zvona starog Tokija“: Zvona zvone za izgubljenim gradom
Pre Meidži reforme, u Edu (današnjem Tokiju) zvukom zvona bio je obeležavan početak svakog sata. Sati su nosili imena životinja iz kineskog zodijaka: bivo je imao svoj sat, ali i pacov, petao, konj, itd. Dužina sati menjala se sa godišnjim dobima: sati zimskih dana bili su kraći od letnjih, a noćni su bili duži. Zvona su stanovnicima grada govorila kada da ustanu, jedu i idu na spavanje. Kada je Japan 1872. godine prihvatio zapadnjački način računanja vremena, upotreba zvona bila je zabranjena, a „vreme je oteto od prirode“.
Ana Šerman u modernom Tokiju traga za ovim interesantnim spomenicima iz perioda edo, služeći se mapom na kojoj su dometi zvuka različitih zvona prikazani krugovima, nalik onima koje kišne kapi prave na mirnoj površini jezera. Ona putuje obeleženim zonama i posećuje lokacije sa kojih su se u prošlosti oglašavala zvona: nekadašnji zatvor i gubilište, hramove i muzeje. Na mestima koja su nekada bila ispunjena zvonjavom, autorka upoznaje ljude i sluša njihove priče.
„Dok engleski za vreme ima samo jednu reč, japanski ih ima mnoštvo“, piše Šerman. Ko, reč pozajmljena iz sanskrita, označava „ogromnost“ vremena; sejsuna je naziv za najsićušniji delić vremena; tajmu, reč preuzeta iz engleskog jezika, „koristi se za štoperice i utrke“. U knjizi „Zvona starog Tokija“, vreme je fluid. Ono predstavlja istoriju i priče. Predstavlja prošlost, još uvek prisutnu u gradu koji sam sebe neprestano ruši i ponovo gradi. U licu osamdesetogodišnje žene, koja je imala samo osam godina kada su Amerikanci napalmom zasuli grad, Šerman vidi svoju ćerku kako „luta među ruševinama zapaljenog grada; traži mene, traži svoga oca. Izgubljena.“
Slušanje je ono u čemu Ana Šerman briljira. Prateći mapu dometa starih zvona, ona putuje japanskom prestonicom i sluša. Pita se šta je preživelo od starog zvučnog pejzaža Tokija i gradskih priča i kazivanja. Razgovara sa monasima u hramovima u kojima su nekada odjekivala zvona. Sreće se sa autorom spomenika žrtvama američkog bombardovanja, koje je za jednu noć odnelo sto hiljada života. Sluša ispovest žene koja se kaje što nije spasla život bebe čiji je plač čula iz ruševina. Predstavlja nam umetnika poznatog po upotrebi LED brojeva koji se iz prikaza vremena transformišu u broj ljudskih života i otkucaja srca, kao i čoveka koji pravi najtačniji sat na svetu.
„Šta vas tera da mislite na vreme?“, pita ona monaha Kobajašija. „Buđenje i spavanje. Kada zatvorim oči, sve staje. Kada ih otvorim, sve se rađa“, odgovara on. U kafeu, u kome se mušterije oslobađaju „oklopa“ koji nose tokom radne nedelje ili celog života, vlasnik Daibo objašnjava vreme: „Ako vreme brojite otkucajima srca, vreme za slona nije isto što i za miša, svako živo biće ima svoje vreme.“
Knjiga Ane Šerman je zaista posebna. Svaka njena rečenica, svaka misao, svako pitanje koje postavi, svaki detalj, ostavlja dubok trag. „Zvona starog Tokija“ je dar. Ona prikazuje bogatstvo i složenost istorije Japana i njegovog glavnog grada. Reč je o pravom remek-delu. Tokio ove autorke – naseljen glasovima pisaca, umetnika, čuvara muzeja, posetilaca kafea i barova, vernika, ateista, običnih prolaznika na ulici – očaravajuća je metropola, koja buja životom.
Autor: Kler Koda Hejzlton
Izvor: spectator.co.uk
Prevod: Jelena Tanasković
Ana Šerman u modernom Tokiju traga za ovim interesantnim spomenicima iz perioda edo, služeći se mapom na kojoj su dometi zvuka različitih zvona prikazani krugovima, nalik onima koje kišne kapi prave na mirnoj površini jezera. Ona putuje obeleženim zonama i posećuje lokacije sa kojih su se u prošlosti oglašavala zvona: nekadašnji zatvor i gubilište, hramove i muzeje. Na mestima koja su nekada bila ispunjena zvonjavom, autorka upoznaje ljude i sluša njihove priče.
„Dok engleski za vreme ima samo jednu reč, japanski ih ima mnoštvo“, piše Šerman. Ko, reč pozajmljena iz sanskrita, označava „ogromnost“ vremena; sejsuna je naziv za najsićušniji delić vremena; tajmu, reč preuzeta iz engleskog jezika, „koristi se za štoperice i utrke“. U knjizi „Zvona starog Tokija“, vreme je fluid. Ono predstavlja istoriju i priče. Predstavlja prošlost, još uvek prisutnu u gradu koji sam sebe neprestano ruši i ponovo gradi. U licu osamdesetogodišnje žene, koja je imala samo osam godina kada su Amerikanci napalmom zasuli grad, Šerman vidi svoju ćerku kako „luta među ruševinama zapaljenog grada; traži mene, traži svoga oca. Izgubljena.“
Slušanje je ono u čemu Ana Šerman briljira. Prateći mapu dometa starih zvona, ona putuje japanskom prestonicom i sluša. Pita se šta je preživelo od starog zvučnog pejzaža Tokija i gradskih priča i kazivanja. Razgovara sa monasima u hramovima u kojima su nekada odjekivala zvona. Sreće se sa autorom spomenika žrtvama američkog bombardovanja, koje je za jednu noć odnelo sto hiljada života. Sluša ispovest žene koja se kaje što nije spasla život bebe čiji je plač čula iz ruševina. Predstavlja nam umetnika poznatog po upotrebi LED brojeva koji se iz prikaza vremena transformišu u broj ljudskih života i otkucaja srca, kao i čoveka koji pravi najtačniji sat na svetu.
„Šta vas tera da mislite na vreme?“, pita ona monaha Kobajašija. „Buđenje i spavanje. Kada zatvorim oči, sve staje. Kada ih otvorim, sve se rađa“, odgovara on. U kafeu, u kome se mušterije oslobađaju „oklopa“ koji nose tokom radne nedelje ili celog života, vlasnik Daibo objašnjava vreme: „Ako vreme brojite otkucajima srca, vreme za slona nije isto što i za miša, svako živo biće ima svoje vreme.“
Knjiga Ane Šerman je zaista posebna. Svaka njena rečenica, svaka misao, svako pitanje koje postavi, svaki detalj, ostavlja dubok trag. „Zvona starog Tokija“ je dar. Ona prikazuje bogatstvo i složenost istorije Japana i njegovog glavnog grada. Reč je o pravom remek-delu. Tokio ove autorke – naseljen glasovima pisaca, umetnika, čuvara muzeja, posetilaca kafea i barova, vernika, ateista, običnih prolaznika na ulici – očaravajuća je metropola, koja buja životom.
Autor: Kler Koda Hejzlton
Izvor: spectator.co.uk
Prevod: Jelena Tanasković
