Prikaz knjige „Vladalac“: Značaj (ne)tačnog čitanja
Zvuči pomalo neverovatno, ali se može ustvrditi da možda najspominjanija knjiga iz oblasti politikologije, „Vladalac“ Nikola Makjavelija (1469–1527), ni punih pet vekova nakon svog nastanka još nije u koliko-toliko pristojnoj meri ispravno pročitana. Naprotiv; njen sadržaj uobičajeno se svodi na sintagmu „cilj opravdava sredstvo“, a autor se kroz pojam „makijavelizam“ prikazuje kao sinonim za političku beskrupuloznost. Takvim se pristupom previđa mnogo toga, počev od konteksta u kojem je knjiga nastala i u kom se Makijaveli, dok ju je pisao, obreo.
Kada je porodica Mediči srušila firentinsku republiku i vratila se na vlast, budući autor „Vladaoca“ je izgubio položaj i dopao u nemilost. Nije sporno da je jedan od razloga da on napiše ovu knjigu bio da se umili novim/starim glavešinama. Uostalom, posveta glasi: Nikolo Makijaveli veličanstvenom Lorencu Pjerou de Medičiju. Međutim, jedna od ironija sudbine vezanih za „Vladaoca“ jeste ta da ga rečeni vojvoda, kom je knjiga upućena, po svoj prilici nije ni pročitao.
Inače, Makijaveli u nastavku štiva ne piše ni kitnjasto ni dodvoravajući se kao što je to učinio u posveti. Budući da je Italija u njegovo vreme bila rasparčana i da je kao istinski patriota želeo ujedinjenje gradova-država, odnosno kraljevina poput rodne Firence i Toskane, Milana, Padova, Sicilije, odn. Napulja… autor daje uputstva vladaocu kako da izbegne da se rečene regije nadalje sukobljavaju i postaju tuđinski plen. Makijaveli za njih nalazi idealan okvir u zajedničkoj državi i vrlo slojevito razmatra različite opcije vladanja njome. Iako je nostalgičan prema republici, on za svoje vreme i okolnosti smatra optimalnim monarhističko uređenje. (Naslov se, sem kao „Vladalac“, može prevesti i kao „Princ“.) Konkretnog ili fiktivnog ujedinitelja upozorava na štetočinstvo neiskrenih savetnika i sugeriše mu da stekne strahopoštovanje podanika ali da izbegne njihovu mržnju.
Makijaveli uopšte ne predlaže amoralnost, samo je svestan da vladalac u osetljivim istorijskim trenucima praktično nema prava da deli etički sistem vrednosti običnih građana. Iako će Crkva zabraniti njegovu knjigu, on ne negira vrline hrišćanstva, osim što lošom smatra preteranu skrušenost koju ono propoveda. Moglo bi se reći da je Makijaveli starozavetni hrišćanin koji je nostalgičan prema antičkom moralu. Čini se da je potreba za povratkom korišćenja nekih elemenata zaostavštine antičke Grčke jedino po čemu se oseća da je autor živeo u doba renesanse.
Primere iz inostranstva Makijaveli koristi i dok piše o vojsci, bez koje, razume se, nema ozbiljnog vladara. U ilustrovanju ofanzivnih i defanzivnih ustrojstava, koja se svode na dobru utvrđenost, autor govori o tadašnjoj vojnoj sili Švajcarskoj, odnosno Nemačkoj. Među tipovima soldata najmanje preferira plaćenike jer sumnja u njihovu lojalnost.
Greh bi bilo prepričavati dalje elemente jedne knjige koja se naprosto mora pročitati, ne samo zbog mahom pogrešnih tumačenja nego i zbog svog značaja. Makijaveli „Vladaocem“ naslućuje, ako ne i inspiriše, osnove političke filozofije i ekonomije, ujedinjenje Italije do kog će doći tek više od tri stoleća posle njega, ali i mislioce poput Ničea i njegovog koncepta „volje za moć“. Pogrešna čitanja su važna zbog svoje moguće pogubnosti mnogo više nego što bi to na prvi pogled moglo da deluje. Na kraju krajeva, koliko je Hitlerovo krivo tumačenje Ničea uticalo na Drugi svetski rat, toliko je i Musolinijevo površno oduševljavanje Makijavelijem.
Autor: Domagoj Petrović
Kada je porodica Mediči srušila firentinsku republiku i vratila se na vlast, budući autor „Vladaoca“ je izgubio položaj i dopao u nemilost. Nije sporno da je jedan od razloga da on napiše ovu knjigu bio da se umili novim/starim glavešinama. Uostalom, posveta glasi: Nikolo Makijaveli veličanstvenom Lorencu Pjerou de Medičiju. Međutim, jedna od ironija sudbine vezanih za „Vladaoca“ jeste ta da ga rečeni vojvoda, kom je knjiga upućena, po svoj prilici nije ni pročitao.
Inače, Makijaveli u nastavku štiva ne piše ni kitnjasto ni dodvoravajući se kao što je to učinio u posveti. Budući da je Italija u njegovo vreme bila rasparčana i da je kao istinski patriota želeo ujedinjenje gradova-država, odnosno kraljevina poput rodne Firence i Toskane, Milana, Padova, Sicilije, odn. Napulja… autor daje uputstva vladaocu kako da izbegne da se rečene regije nadalje sukobljavaju i postaju tuđinski plen. Makijaveli za njih nalazi idealan okvir u zajedničkoj državi i vrlo slojevito razmatra različite opcije vladanja njome. Iako je nostalgičan prema republici, on za svoje vreme i okolnosti smatra optimalnim monarhističko uređenje. (Naslov se, sem kao „Vladalac“, može prevesti i kao „Princ“.) Konkretnog ili fiktivnog ujedinitelja upozorava na štetočinstvo neiskrenih savetnika i sugeriše mu da stekne strahopoštovanje podanika ali da izbegne njihovu mržnju.
Makijaveli uopšte ne predlaže amoralnost, samo je svestan da vladalac u osetljivim istorijskim trenucima praktično nema prava da deli etički sistem vrednosti običnih građana. Iako će Crkva zabraniti njegovu knjigu, on ne negira vrline hrišćanstva, osim što lošom smatra preteranu skrušenost koju ono propoveda. Moglo bi se reći da je Makijaveli starozavetni hrišćanin koji je nostalgičan prema antičkom moralu. Čini se da je potreba za povratkom korišćenja nekih elemenata zaostavštine antičke Grčke jedino po čemu se oseća da je autor živeo u doba renesanse.
Primere iz inostranstva Makijaveli koristi i dok piše o vojsci, bez koje, razume se, nema ozbiljnog vladara. U ilustrovanju ofanzivnih i defanzivnih ustrojstava, koja se svode na dobru utvrđenost, autor govori o tadašnjoj vojnoj sili Švajcarskoj, odnosno Nemačkoj. Među tipovima soldata najmanje preferira plaćenike jer sumnja u njihovu lojalnost.
Greh bi bilo prepričavati dalje elemente jedne knjige koja se naprosto mora pročitati, ne samo zbog mahom pogrešnih tumačenja nego i zbog svog značaja. Makijaveli „Vladaocem“ naslućuje, ako ne i inspiriše, osnove političke filozofije i ekonomije, ujedinjenje Italije do kog će doći tek više od tri stoleća posle njega, ali i mislioce poput Ničea i njegovog koncepta „volje za moć“. Pogrešna čitanja su važna zbog svoje moguće pogubnosti mnogo više nego što bi to na prvi pogled moglo da deluje. Na kraju krajeva, koliko je Hitlerovo krivo tumačenje Ničea uticalo na Drugi svetski rat, toliko je i Musolinijevo površno oduševljavanje Makijavelijem.
Autor: Domagoj Petrović
