Prikaz knjige „Veština slušanja“ – Šta propuštate i zašto je to važno
Gde se izgubila veština slušanja? – autorka knjige „Veština slušanja“ Kejt Marfi, saradnica Njujork tajmsa, traga u knjizi za ovim odgovorom. U svetu u kome živimo tehnologija nam omogućava neprekidnu digitalnu komunikaciju, ali isto tako ona i oduzima važnu komponentu u komunikaciji – slušanje. Autorka primećuje, a verujem da se slažu i čitaoci, da ukoliko nečija priča potraje duže sagovornici spuštaju glavu, proveravaju poruke na mobilnom telefonu jer se pojavila na ekranu aktuelna vest i sl.
U ovoj knjizi autorka na pedagoški, interesantan, duhovit i mudar način govori o veštini slušanja i to iz različitih izvora: običnih ljudi, naučnika, psihologa, saradnika…
Upoređujući razgovore lične prirode, kako su se ranije odvijali znatno duže uz opise događaja i osećanja, sada se više u takvim razgovorima pokazuju slike na mobilnom telefonu umesto da se rečima dočara to što je neko iskusio i video. Takođe se sve češće, možda zbog nesigurnosti u svoj humor ili priču, pristupa sadržajima sa video-snimaka sa Jutjuba, interneta.
Danas je veština da sprečimo sagovornika da se upusti u razgovor, naročito one koji se ne slažu sa nama, zamenila veštinu i sposobnost za slušanje. Da li vam se desilo kada razgovarate sa nekim, da se osoba iznenadi kada uzvratite na to što vam je rekla? To je upravo i iznela autorka u knjizi – dok je intervjuisala ljude često je imala osećaj da nisu navikli da ih neko sluša, kao da im je to potpuno novo iskustvo. A kad im sa istinskim zanimanjem uzvratite, deluju iznenađeno i odgovore mnogo promišljenije i temeljnije.
Autorka navodi da je obostrano slušanje jedino što nas čuva kao vrstu i čini je uspešnom. Međutim, razgovori uživo iziskuju određenu vrstu strpljenja, a u digitalnom svetu komunikacije gubi se strpljenje. Zbog toga autorka ovde posebno ističe veštinu i potrebu za slušanjem, jer će sagovornici u savremenom svetu postati na neki način „uređaji“ koji nam na kratko mogu odvući pažnju.
Pored slušanja autorka pridaje značaj tišini. Kompozitor Gustav Maler je rekao: „Muzika se ne nalazi u notama“. Kao i u muzici tako je i u razgovoru važno obratiti pažnju na ono što reči pokrivaju, a tišina otvara jer se „emocionalni doživljaj nalazi u tišini“.
Slušanje je samo po sebi vrlina koja nas čini dostojnim najvrednijih saznanja o drugima. Slušati ne znači samo slušati onda kad neko drugi govori, već i dok mi govorimo. Slušati nije lako, naš mozak radi brže od tempa kojim mi i drugi govorimo i zbog toga nam pažnja lako odluta.
Žan Pijaže, švajcarski psiholog, kolektivni dijalog definiše kao obostrano slušanje i reagovanje na to što se čulo, a to znači biti zreo sa sposobnošću za povezivanjem sa drugima.
Psiholozi, sociolozi i pedagozi počeli su da upozoravaju na epidemiju usamljenosti u zapadnom svetu. Zato je vreme da prestanemo da pričamo, tj. da počnemo da slušamo–poručuje nam autorka.
Autor: Jela Stanojević, pedagog
Izvor: Pedagoške novine, Pedagoško društvo Srbije
U ovoj knjizi autorka na pedagoški, interesantan, duhovit i mudar način govori o veštini slušanja i to iz različitih izvora: običnih ljudi, naučnika, psihologa, saradnika…
Upoređujući razgovore lične prirode, kako su se ranije odvijali znatno duže uz opise događaja i osećanja, sada se više u takvim razgovorima pokazuju slike na mobilnom telefonu umesto da se rečima dočara to što je neko iskusio i video. Takođe se sve češće, možda zbog nesigurnosti u svoj humor ili priču, pristupa sadržajima sa video-snimaka sa Jutjuba, interneta.
Danas je veština da sprečimo sagovornika da se upusti u razgovor, naročito one koji se ne slažu sa nama, zamenila veštinu i sposobnost za slušanje. Da li vam se desilo kada razgovarate sa nekim, da se osoba iznenadi kada uzvratite na to što vam je rekla? To je upravo i iznela autorka u knjizi – dok je intervjuisala ljude često je imala osećaj da nisu navikli da ih neko sluša, kao da im je to potpuno novo iskustvo. A kad im sa istinskim zanimanjem uzvratite, deluju iznenađeno i odgovore mnogo promišljenije i temeljnije.
Autorka navodi da je obostrano slušanje jedino što nas čuva kao vrstu i čini je uspešnom. Međutim, razgovori uživo iziskuju određenu vrstu strpljenja, a u digitalnom svetu komunikacije gubi se strpljenje. Zbog toga autorka ovde posebno ističe veštinu i potrebu za slušanjem, jer će sagovornici u savremenom svetu postati na neki način „uređaji“ koji nam na kratko mogu odvući pažnju.
Pored slušanja autorka pridaje značaj tišini. Kompozitor Gustav Maler je rekao: „Muzika se ne nalazi u notama“. Kao i u muzici tako je i u razgovoru važno obratiti pažnju na ono što reči pokrivaju, a tišina otvara jer se „emocionalni doživljaj nalazi u tišini“.
Slušanje je samo po sebi vrlina koja nas čini dostojnim najvrednijih saznanja o drugima. Slušati ne znači samo slušati onda kad neko drugi govori, već i dok mi govorimo. Slušati nije lako, naš mozak radi brže od tempa kojim mi i drugi govorimo i zbog toga nam pažnja lako odluta.
Žan Pijaže, švajcarski psiholog, kolektivni dijalog definiše kao obostrano slušanje i reagovanje na to što se čulo, a to znači biti zreo sa sposobnošću za povezivanjem sa drugima.
Psiholozi, sociolozi i pedagozi počeli su da upozoravaju na epidemiju usamljenosti u zapadnom svetu. Zato je vreme da prestanemo da pričamo, tj. da počnemo da slušamo–poručuje nam autorka.
Autor: Jela Stanojević, pedagog
Izvor: Pedagoške novine, Pedagoško društvo Srbije
