Prikaz knjige „Vatra i krv“ Džordža R. R. Martina
Dok svet nestrpljivo čeka osmu, finalnu sezonu serije „Igra prestola“ čije emitovanje treba da počne u aprilu, Džordž R. R. Martin je objavio novu knjigu. No, umesto dugo očekivane šeste knjige „Vetrovi zime“, napisao je prvi tom dvotomne sage „Vatra i krv“. Prvi tom počinje usponom dinastije Targarjen u Vesterosu, počevši sa Egonom Osvajačem i završava se njegovim potomkom Egonom III. Kroz beskrajne izdaje, prizore užasnih smrti i scene seksa, knjiga prati niz kraljeva i kraljica koji su tokom vekova spletkarili da bi zadržali ili osvojili pravo da sednu na čuveni gvozdeni presto.
Martin je šaljivo nazvao „Vatru i krv“ svojim „GRRMarilionom“ aludirajući na Tolkinov „Silmarilion“, posthumno objavljenu knjigu koja uvodi čitaoce u istoriju Srednje zemlje.
„Vatra i krv“ nudi vrlo iscrpnu i pažljivo napisanu istoriju Vesterosa.
Ispričana iz perspektive istoričara velemeštra Gildejna, junaka koga Martin koristi da bi se poigrao sa konceptom nepouzdanog pripovedača i izneo mračnu i bogatu sagu, koja obiluje krvlju i vatrom. Delimično je inspirisana britanskom srednjovekovnom istorijom; mnogi od glavnih likova su zasnovani na stvarnim kraljevima: Egon Osvajač je vrlo sličan Vilijemu s kojim deli nadimak, dok hrabra Deneris mnogo duguje Henriju II. Tvrdokorni obožavaoci će dobiti odgovore na mnoga pitanja i zagonetke koje je Martin posejao u ostalim knjigama, dok prosečnom čitaocu te sitnice možda neće biti dovoljno zanimljive.
No, knjiga ima puno kvalitetnog štiva za sve čitaoce. Martinov uobičajeni bezobzirni humor je sveprisutan bilo da opisuje osakaćenog lorda Orisa Barateona dok izjavljuje: „Kraljeva desnica mora da ima desnicu... neću trpeti da ljudi govore o Kraljevom patrljku“; ili užasavajuće smrti likova, štrojenjem, mučenjem ili bolešću, koje iz nekog perverznog ugla mogu biti izuzetno duhovite. Na sreću, knjiga nije pretenciozna, jer bi inače bila mučna za čitanje. Martin se očigledno lepo zabavljao smišljajući rečenice poput: „Lord Rogar je orno izvršavao svoje supružničke dužnosti, podstican od svoje pijane braće“; i imena poput Ovcokradica za zmaja, ili imena za suparničkog hroničara i patuljka, Pečurku.
Da je „Vatra i krv“ upola kraća i da pokriva celu istoriju porodice Targarjen, bilo bi teško ne odati priznanje knjizi i svrstati je u neophodne dodatke univerzumu „Pesme leda i vatre“. Ovako, njeno čitanje može da se doživi kao priprema za težak ispit na kome su pitanja: „Ko je sve bio član malog saveta Egona II“; ili „Ko je prvo dete kraljice Renire“ i sično. Ipak, Gildejn (Martin) u knjizi napominje: „igra prestola ima mnoštvo čudnih obrta“. Teško je ne osetiti uzbuđenje dok čitate opise zmajeva u vazdušnim okršajima, ili se ne zapitati da li je poraženi vladar trebalo da „povije koleno“, „obuče crno“ i pridruži se Noćnoj straži, ili je zasluženo doživeo vrlo inovativnu i užasnu smrt.
U svakom slučaju, „Vatra i krv“ će nagraditi odane poklonike Martinovog dela dok iščekuju „Vetrove zime“.
Izvor: theguardian.com
Prevod: Aleksandar Mandić
Martin je šaljivo nazvao „Vatru i krv“ svojim „GRRMarilionom“ aludirajući na Tolkinov „Silmarilion“, posthumno objavljenu knjigu koja uvodi čitaoce u istoriju Srednje zemlje.
„Vatra i krv“ nudi vrlo iscrpnu i pažljivo napisanu istoriju Vesterosa.
Ispričana iz perspektive istoričara velemeštra Gildejna, junaka koga Martin koristi da bi se poigrao sa konceptom nepouzdanog pripovedača i izneo mračnu i bogatu sagu, koja obiluje krvlju i vatrom. Delimično je inspirisana britanskom srednjovekovnom istorijom; mnogi od glavnih likova su zasnovani na stvarnim kraljevima: Egon Osvajač je vrlo sličan Vilijemu s kojim deli nadimak, dok hrabra Deneris mnogo duguje Henriju II. Tvrdokorni obožavaoci će dobiti odgovore na mnoga pitanja i zagonetke koje je Martin posejao u ostalim knjigama, dok prosečnom čitaocu te sitnice možda neće biti dovoljno zanimljive.
No, knjiga ima puno kvalitetnog štiva za sve čitaoce. Martinov uobičajeni bezobzirni humor je sveprisutan bilo da opisuje osakaćenog lorda Orisa Barateona dok izjavljuje: „Kraljeva desnica mora da ima desnicu... neću trpeti da ljudi govore o Kraljevom patrljku“; ili užasavajuće smrti likova, štrojenjem, mučenjem ili bolešću, koje iz nekog perverznog ugla mogu biti izuzetno duhovite. Na sreću, knjiga nije pretenciozna, jer bi inače bila mučna za čitanje. Martin se očigledno lepo zabavljao smišljajući rečenice poput: „Lord Rogar je orno izvršavao svoje supružničke dužnosti, podstican od svoje pijane braće“; i imena poput Ovcokradica za zmaja, ili imena za suparničkog hroničara i patuljka, Pečurku.
Da je „Vatra i krv“ upola kraća i da pokriva celu istoriju porodice Targarjen, bilo bi teško ne odati priznanje knjizi i svrstati je u neophodne dodatke univerzumu „Pesme leda i vatre“. Ovako, njeno čitanje može da se doživi kao priprema za težak ispit na kome su pitanja: „Ko je sve bio član malog saveta Egona II“; ili „Ko je prvo dete kraljice Renire“ i sično. Ipak, Gildejn (Martin) u knjizi napominje: „igra prestola ima mnoštvo čudnih obrta“. Teško je ne osetiti uzbuđenje dok čitate opise zmajeva u vazdušnim okršajima, ili se ne zapitati da li je poraženi vladar trebalo da „povije koleno“, „obuče crno“ i pridruži se Noćnoj straži, ili je zasluženo doživeo vrlo inovativnu i užasnu smrt.
U svakom slučaju, „Vatra i krv“ će nagraditi odane poklonike Martinovog dela dok iščekuju „Vetrove zime“.
Izvor: theguardian.com
Prevod: Aleksandar Mandić
