Prikaz knjige „Svetlo trojstvo“: Vibrantna i dinamična studija naoko običnih karaktera
Sve i da delimo lični utisak da je u ovoj našoj sadašnjici monogamija i dalje konstrukt u koji vredi verovati i ulagati, mogli bismo barem probe i vežbe intelektualnih i etičkih nam kapaciteta radi da porazmislimo o tome šta je to što, uprkos društvenim uslovljavanjima, hiljadama i hiljadama godina suprotne tradicije i instinktivnog preuzimanja uvreženo-okoštalih obrazaca postojanja u društvu ili zajednici, poliamoriju (ljubavne trouglove, četvorouglove... i slično) ipak čini tako primamljivom, zar ne?
Prilika za to nam je stigla nedavno, i to u vidu romana „Svetlo trojstvo“ (u izdanju Lagune) autorke Marijane Čanak, čiji je prethodni roman „Klara, Klarisa“ (2022), da podsetimo, stigao do samih finala izbora za Ninovu i Vitalovu nagradu. Ona je u „Svetlom trojstvu“, podžanrovski pojašnjenom kao erotska priča u delo sprovedena u ruhu troglasja, pred čitalačke oči (i, naravno, umove i svetonazore) donela priču o ljubavi utroje, čiji su akteri Dora, Vasil i Vigor.
A autorka je ovaj svoj roman postavila na, reklo bi se, najsmisleniji i najučinkovitiji način – kao vibrantnu i dinamičnu studiju naoko običnih karaktera koji su se (dragovoljno) obreli u ipak nesvakidašnjoj situaciji. To je, čini se, čak i samo zdravorazumski pristup književnoj obradi teme koja, sasvim očekivano, brzo zadire u dimenziju preispitivanja sopstvenih moralnih načela i izbora, pa je čitaocima tu preko potreban jednostavan koncept kako bi suštinske zamisli i ideje vodilje uspele da dosegnu do tačke temeljnjijeg kognitivnog i etičkog vaganja te viševekovne moralne dileme koja se tiče te oprečnosti na potezu monogamija–poliamorija.
Autorki polazi za rukom da do samog kraja artikuliše taj polazni koncept, u isti mah ona uspeva i da stvori upečatljive likove kao eksponente i priče i idejnog joj tkanja. Ona to čini uz sočan jezik, povremeno i uz upotrebu tehnike toka svesti, odražene i liberalnijim doživljajem interpunkcijskih i pratećih zakonitosti. I sve to onda u krajnjem zbiru dovodi „Svetlo trojstvo“ do tačke uspelog romana koji dovoljno zametljivo štrči unutar aktuelne ponude na tom planu, ponude dominantno i dalje preopterećene velikim i gromkim istorijskim i ostalim temama.
Autor: Zoran Janković, književni i filmski kritičar
Izvor: Nedeljnik
Prilika za to nam je stigla nedavno, i to u vidu romana „Svetlo trojstvo“ (u izdanju Lagune) autorke Marijane Čanak, čiji je prethodni roman „Klara, Klarisa“ (2022), da podsetimo, stigao do samih finala izbora za Ninovu i Vitalovu nagradu. Ona je u „Svetlom trojstvu“, podžanrovski pojašnjenom kao erotska priča u delo sprovedena u ruhu troglasja, pred čitalačke oči (i, naravno, umove i svetonazore) donela priču o ljubavi utroje, čiji su akteri Dora, Vasil i Vigor.
A autorka je ovaj svoj roman postavila na, reklo bi se, najsmisleniji i najučinkovitiji način – kao vibrantnu i dinamičnu studiju naoko običnih karaktera koji su se (dragovoljno) obreli u ipak nesvakidašnjoj situaciji. To je, čini se, čak i samo zdravorazumski pristup književnoj obradi teme koja, sasvim očekivano, brzo zadire u dimenziju preispitivanja sopstvenih moralnih načela i izbora, pa je čitaocima tu preko potreban jednostavan koncept kako bi suštinske zamisli i ideje vodilje uspele da dosegnu do tačke temeljnjijeg kognitivnog i etičkog vaganja te viševekovne moralne dileme koja se tiče te oprečnosti na potezu monogamija–poliamorija.
Autorki polazi za rukom da do samog kraja artikuliše taj polazni koncept, u isti mah ona uspeva i da stvori upečatljive likove kao eksponente i priče i idejnog joj tkanja. Ona to čini uz sočan jezik, povremeno i uz upotrebu tehnike toka svesti, odražene i liberalnijim doživljajem interpunkcijskih i pratećih zakonitosti. I sve to onda u krajnjem zbiru dovodi „Svetlo trojstvo“ do tačke uspelog romana koji dovoljno zametljivo štrči unutar aktuelne ponude na tom planu, ponude dominantno i dalje preopterećene velikim i gromkim istorijskim i ostalim temama.
Autor: Zoran Janković, književni i filmski kritičar
Izvor: Nedeljnik
