Prikaz knjige „Skriveno carstvo“, Ja Džasi – izuzetni nastavak „Povratka kući“
Merien Mur jednom je prilikom istakla da se pesnici i naučnici bave sličnim poslom, ne samo zato što su i jedni i drugi voljni da se „uzalud trude“ već i zato što „prate tragove, sužavaju izbor i moraju težiti preciznosti“. Ja Džasi, čiji je debitantski roman „Povratak kući“ trijumfalno objavljen 2016. godine, svojim novim romanom „Skriveno carstvo“ potvrđuje istinitost ove tvrdnje. Roman se kreće između kliničke preciznosti i lirske promišljenosti u nastojanju da se „protumači“ život jedne žene.
Gifti je na doktorskim studijama Univerziteta Stenford i bavi se istraživanjem „neuronskih sprega ponašanja zasnovanog na očekivanju nagrade“ kod miševa, stvarajući im zavisnost od enšura (napitka bazirnog na proteinima i šećerima) i zatvarajući ih u posebnu kutiju za bihejvioralno ispitivanje u kojoj se nalazi poluga koja im obezbeđuje piće ili zadaje nasumični elektrošok. Koristeći optogenetiku, pokušava da utvrdi da li neuron „ispaljuje signal ili je neaktivan“ kad god se miševi odluče da povuku polugu: „Miševi koji nisu mogli da prestanu sa pritiskanjem poluge, čak ni pošto pretrpe šok na desetine puta, meni su neurološki najzanimljiviji“, kaže ona. Pažnju sa eksperimenta odvlači joj njena majka, koja dolazi da živi kod nje, zbog teške depresije sa kojom se bori od smrti Giftinog brata Nana, koji se predozirao. Ovaj događaj služi kao katalizator koji unosi pometnju u Giftin pažljivo organizovan svet i tera je da se suoči sa traumatičnim sećanjima, koje po svaku cenu nastoji da izbegne.
Ta sećanja glavne junakinje protkana su različitim razmišljanjima o nauci, veri i tugovanju, dok pokušava da izađe na kraj sa raspadom svoje porodice. „Nekada nas je bilo četvoro“, kaže ona, „pa troje, pa dvoje.“ Njena je majka iz Gane emigrirala u Hantsvil, u Alabami, gde je i ostala, zarobljena u loše plaćenom, manuelnom poslu i opsesivnoj religioznosti, kao jedini crni član crkve „dupke pune beloputih, krepkih južnjaka“. Njen otac, koji je stigao čim su uspele da uštede dovoljno novca za drugu kartu, bio je primoran da brzo shvati kako se život u Americi „menja kad su posredi krupni crni muškarci“, pokušavajući da se „skupi na normalnu veličinu, kako se njegova izdužena, ponosita pleća zgrbe dok ide sa njom kroz Volmart, gde su ga tri puta za četiri meseca optužili za krađu“. Nostalgija ga je navela da napusti porodicu i vrati se u Ganu. Gifti je jedino preostalo da bude uz voljenog starijeg brata, koji je upao u ralje zavisnosti od opijata, nakon što su mu prepisali oksikontin kao terapiju za sportsku povredu.
Mada Gifti insistira na tome da se nije opredelila za neurologiju vođena nekakvim „osećanjem odgovornosti“ prema bratu, ovu tvrdnju u pitanje dovodi njena posvećenost karijeri koja crpi inspiraciju iz njenog sopstvenog bola, čak i kada je ubeđena da je upravo karijera štiti od tog istog bola. Džasi suprotstavljenost nauke i vere koristi kao okvir za razmatranje unutrašnje borbe kroz koju Gifti prolazi, kao i za suptilni ton kojim se roman kreće između lirskog i intelektualnog. Religija je predstavljala utehu njene majke, ali joj je Gifti okrenula leđa, pa ju je nauka dodatno usmerila ka ateizmu. Nauku je zavolela zbog profesorke biologije u srednjoj školi koja je govorila da je „Homo sapiens, najsloženija životinja, jedina životinja koja veruje da je transcendirala, da je prevazišla svoje carstvo“. I pored akademskog perfekcionizma, izmiču joj odgovori koje traži. Razmišlja o svrsi istraživanja na način koji se čini ne samo retoričkim već rezigniranim: „Hoće li moći da natera nekog brata da se ostavi igle? Hoće li moći da digne neku majku iz kreveta?“ Nauka i religija su možda „vredni metodi sagledavanja, ali u krajnjoj liniji ni jedno ni drugo nije uspelo u potpunosti da zadovolji u postizanju svog cilja: da izbistri, da omogući razumevanje“.
Ključna se scena odigrava tokom večere koju organizuje njen dečko, a tokom koje Gifti postaje frustrirana kada jedan od gostiju, uključujući se u raspravu o eksperimentu sa polugama, citira „Kralja Lira“: „A mi nismo mi, kad priroda, u zlu, naređuje duši da pati s telom.“ Gifti veruje da je cilj njenog rada lečenje mentalnih bolesti kao što su zavisnost i depresija, pre nego zaludan trud uložen u artikulisanje njihovih tajni. Međutim, upravo je to radila od samog početka, pišući svoju priču, izlazeći na kraj sa svojom tugom i svojom ljubavlju na način dostojan kako pesnika tako i naučnika. Čak i kada se žali na činjenicu da „nema nijedne studije slučaja na ovome svetu koja bi mogla da obuhvati čitavu životinju mog brata, koja bi mogla da pokaže koliko je bio pametan, plemenit i širokogrud, koliko je želeo da mu bude bolje, koliko je želeo da živi“, shvatate da upravo tu studiju držite u rukama. Možda ni nauka ni religija sami po sebi ne mogu da definišu tu vrstu transcedentnosti, ali Džasi je još jednom dokazala da roman može.
Autor: Sara Kolins
Izvor: theguardian.com
Prevod: Milan Radovanović
Gifti je na doktorskim studijama Univerziteta Stenford i bavi se istraživanjem „neuronskih sprega ponašanja zasnovanog na očekivanju nagrade“ kod miševa, stvarajući im zavisnost od enšura (napitka bazirnog na proteinima i šećerima) i zatvarajući ih u posebnu kutiju za bihejvioralno ispitivanje u kojoj se nalazi poluga koja im obezbeđuje piće ili zadaje nasumični elektrošok. Koristeći optogenetiku, pokušava da utvrdi da li neuron „ispaljuje signal ili je neaktivan“ kad god se miševi odluče da povuku polugu: „Miševi koji nisu mogli da prestanu sa pritiskanjem poluge, čak ni pošto pretrpe šok na desetine puta, meni su neurološki najzanimljiviji“, kaže ona. Pažnju sa eksperimenta odvlači joj njena majka, koja dolazi da živi kod nje, zbog teške depresije sa kojom se bori od smrti Giftinog brata Nana, koji se predozirao. Ovaj događaj služi kao katalizator koji unosi pometnju u Giftin pažljivo organizovan svet i tera je da se suoči sa traumatičnim sećanjima, koje po svaku cenu nastoji da izbegne.
Ta sećanja glavne junakinje protkana su različitim razmišljanjima o nauci, veri i tugovanju, dok pokušava da izađe na kraj sa raspadom svoje porodice. „Nekada nas je bilo četvoro“, kaže ona, „pa troje, pa dvoje.“ Njena je majka iz Gane emigrirala u Hantsvil, u Alabami, gde je i ostala, zarobljena u loše plaćenom, manuelnom poslu i opsesivnoj religioznosti, kao jedini crni član crkve „dupke pune beloputih, krepkih južnjaka“. Njen otac, koji je stigao čim su uspele da uštede dovoljno novca za drugu kartu, bio je primoran da brzo shvati kako se život u Americi „menja kad su posredi krupni crni muškarci“, pokušavajući da se „skupi na normalnu veličinu, kako se njegova izdužena, ponosita pleća zgrbe dok ide sa njom kroz Volmart, gde su ga tri puta za četiri meseca optužili za krađu“. Nostalgija ga je navela da napusti porodicu i vrati se u Ganu. Gifti je jedino preostalo da bude uz voljenog starijeg brata, koji je upao u ralje zavisnosti od opijata, nakon što su mu prepisali oksikontin kao terapiju za sportsku povredu.
Mada Gifti insistira na tome da se nije opredelila za neurologiju vođena nekakvim „osećanjem odgovornosti“ prema bratu, ovu tvrdnju u pitanje dovodi njena posvećenost karijeri koja crpi inspiraciju iz njenog sopstvenog bola, čak i kada je ubeđena da je upravo karijera štiti od tog istog bola. Džasi suprotstavljenost nauke i vere koristi kao okvir za razmatranje unutrašnje borbe kroz koju Gifti prolazi, kao i za suptilni ton kojim se roman kreće između lirskog i intelektualnog. Religija je predstavljala utehu njene majke, ali joj je Gifti okrenula leđa, pa ju je nauka dodatno usmerila ka ateizmu. Nauku je zavolela zbog profesorke biologije u srednjoj školi koja je govorila da je „Homo sapiens, najsloženija životinja, jedina životinja koja veruje da je transcendirala, da je prevazišla svoje carstvo“. I pored akademskog perfekcionizma, izmiču joj odgovori koje traži. Razmišlja o svrsi istraživanja na način koji se čini ne samo retoričkim već rezigniranim: „Hoće li moći da natera nekog brata da se ostavi igle? Hoće li moći da digne neku majku iz kreveta?“ Nauka i religija su možda „vredni metodi sagledavanja, ali u krajnjoj liniji ni jedno ni drugo nije uspelo u potpunosti da zadovolji u postizanju svog cilja: da izbistri, da omogući razumevanje“.
Ključna se scena odigrava tokom večere koju organizuje njen dečko, a tokom koje Gifti postaje frustrirana kada jedan od gostiju, uključujući se u raspravu o eksperimentu sa polugama, citira „Kralja Lira“: „A mi nismo mi, kad priroda, u zlu, naređuje duši da pati s telom.“ Gifti veruje da je cilj njenog rada lečenje mentalnih bolesti kao što su zavisnost i depresija, pre nego zaludan trud uložen u artikulisanje njihovih tajni. Međutim, upravo je to radila od samog početka, pišući svoju priču, izlazeći na kraj sa svojom tugom i svojom ljubavlju na način dostojan kako pesnika tako i naučnika. Čak i kada se žali na činjenicu da „nema nijedne studije slučaja na ovome svetu koja bi mogla da obuhvati čitavu životinju mog brata, koja bi mogla da pokaže koliko je bio pametan, plemenit i širokogrud, koliko je želeo da mu bude bolje, koliko je želeo da živi“, shvatate da upravo tu studiju držite u rukama. Možda ni nauka ni religija sami po sebi ne mogu da definišu tu vrstu transcedentnosti, ali Džasi je još jednom dokazala da roman može.
Autor: Sara Kolins
Izvor: theguardian.com
Prevod: Milan Radovanović
