Pre mnogo godina slušao sam svršenog studenta anglistike koji tvrdi da se, kada je došlo vreme za spremanje ispita iz istorije Engleske, manje-više oslanjao na „Sentimentalnu povest Britanskog carstva“ Borislava Pekića. Tada, još uvek student i blago zatucani zarobljenik verovanja u domete ispravnosti i kvalitete našeg enciklopedičnog sistema obrazovanja, takvu izjavu nisam uzimao za ozbiljno. Danas, kada je vreme uradilo svoje, kada sam postao svesniji samog sistema i svoje uloge „šrafa“, u potpunosti razumem želju da se kilometarski niz činjenica učini podnošljivijim, prvenstveno kroz kompaktnu analizu i raznovrsniji jezik, gde će se modus operandi čitavog poduhvata udaljiti od suvoparnog „šta“ ka znatno fundamentalnijem „zašto“.

U tome leži čar ovog Pekićevog dela. Nije cilj da se predmetna materija učini zanimljivom ili privlačnom – što, da budemo iskreni, osim kod velikih zaljubljenika u izučavanje istorije, i nije moguće, već podnošljivom, svarljivom i razumljivom svakom čitaocu. Kroz filter njemu svojevrsne ironije i narativne virtuoznosti, autor daje hronologiju Britanije u malom – ključni događaji, dokumenti i vladari, svi su lutke na njegovoj pozornici. Zakulisno, Pekić vuče sve konce. Iz njegovog pera, poput beskompromisnog skalpela za odvajanje bitnog od kataloškog, dobijamo tekst gde se ukrštaju fikcija i pričanje priča, kao nasušna potreba naroda da razume sebe, sopstvenu prošlost, i istorija kao ključno sredstvo suverena da pravdaju i veličaju svoje postupke. Tamo gde su mnogi udžbenici ostali kratki u svojoj obimnosti, autor biva dorečen u sažetosti.

Teško je reći kakva je tačno razmera između faktografije povesti i preuveličavanja zvaničnosti. Jer istorija neretko biva prigodna fikcija pisana od pobednika. Odnos je verovatno sličan onom u postavkama velikih londonskih muzeja. Jedan deo predmeta je „domaće radinosti“, a drugi i veći udeo eksponata je dovezen – kao plen ili nekakva nagrada – jer kad osvajaš onda i uzimaš, ne samo sadašnjost i budućnost već i čitave delove nečije prošlosti.

Nastala kao rezultat ili posledica Pekićeve saradnje sa BBC radijom, gde mu je zaduženje bilo da u epizodom formatu priprema i prezentuje istoriju „gordog Albiona“ narodima Jugoslavije, „Sentimentalna povest Britanskog carstva“ takođe sadrži povremeni uporedni komentar britanske i balkanske istorije, kao i osvrt na život običnog čoveka u ovoj imperiji.

Kako uporediti Britaniju i Balkan? Razlika, pre svega, leži u genetskoj predispoziciji za prepredenost, u narodu dobro poznatoj osobini. Osećaj za lični interes i proračunatost, kao komad mermera što se vekovima kleše, pre svega je

mentalitetska crta koju jedan narod ima ili ne. Prepoznavanje trenutka kada je dobro napasti, kada učiniti velike ustupke kroz grandiozno nazvane povelje, sa podsvesno duboko ukorenjenom činjenicom da tradicija interesa uvek nadjača interes tradicije, dok cikličnost istorije, na večitoj relaciji rat–intriga–svrgavanje, uvek dođe na svoje. Sve su to razlozi zašto su neki pokorili pola planete, a drugi večito bili pokoravani.

Jedina je šteta što Pekić ovde nije imao priliku da se pozabavi Britanskom istočnoindijskom kompanijom. Verujem, da je bilo pristupa građi i volje poslodavaca, on bi vrsno svedeno izneo priču o ovoj organizaciji, kao današnjem glavnom izvoru „ostrvske moći i uticaja“.

A kako je živeo taj mali obični čovek u tom velikom carstvu? Ovde je ipak Venov dijagram svačije istorije u najvećem preklapanju. Jer on, kako god se zvao (rob, vazal, građanin), uvek je predstavljao element kolateralne štete, usamljeni čamac u bujici (ne)prilika, oslanjajući se na sopstveni instinkt i puku sreću kako bi dočekao narednu godinu, vek i generaciju. U duhu večite istorijske maksime, kroz sve pokolje, prevrate, padove i pobede, živeo je onako kako je morao.

Autor: Bojan Gacić
Izvor: Instagram/find.yourshelf