Prikaz knjige „Rimski car“: Kako je zaista bilo na tronu najveće imperije starog veka?
Našoj javnosti najpoznatija po emisijama iz istorije koje je snimila za BBC, britanska istoričarka Meri Bird (1955) poseduje zavidan ugled i kao naučnica i kao pisac. „Rimski car“ je druga njena knjiga u prevodu na naš jezik koja se bavi istorijom starog Rima iz zanimljivog i popularnog ugla.
Kako je zaista bilo na tronu najveće imperije starog veka, autorka pokušava da prikaže na pristupačan, ali istorijskim činjenicama argumentovan način na osnovu zapisa, književnih odlomaka i sačuvanih spomenika materijalne kulture. Među njima prednjače mozaici i freske iz Pompeje i Herkulanuma, ali i delovi zidnih dekoracija palata patricija koji su želeli da se što više približe caru.
Način kako je vladar biran postajao je sve problematičniji kako je vreme odmicalo. Najčešće bi prethodnik bio ubijen ili otrovan, a novog na tronu izvikala bi careva garda, neka vrsta nezvanično sazvane skupštine koja je zloupotrebljavala fizičku blizinu sa vladarem, samim tim organizovala i atentate. Nasledstvo prestola obezbeđivalo se vrlo retko principom primogeniture, što će u kasnijoj Evropi srednjeg veka postati obavezno. Rimski vladari odabrali bi pogodnog naslednika i zakonski ga usvajali kao sina, procenjujući da će biti valjan vladar ili su bili ucenjeni političkim dogovorima. Žene su imale ulogu vernih ili razvratnih supruga, ostajući u pozadini, mada vrlo često glavni akteri spletki i zavera. U takvoj atmosferi ugovoreni brakovi za vladare bili su nešto što se podrazumeva, a ljubav je tražena van carskih palata. Antinoj ili Korina bili su neko za kim se pati u samoći koja je bila teško priuštiva u neprekidnom metežu svih ulizica i molitelja koji su okruživali vladara.
U nesigurnoj svakodnevici carevi su sebi davali odušak zatrpavajući se luksuzom i uživanjima svake vrste koja bi često presedala njihovim gostima, ponekad i bukvalno gušenim neumerenim gozbama i spektaklima koji su se završavali ubistvima. Tako je Heliogabal, umno poremećeni mladić koga su samo spletke i novac mogli dovesti na tron, jednom prilikom svoje goste na večeri bukvalno ugušio ružinim laticama koje su sa tavanice padale kao sneg.
Ali ova knjiga nije zbirka bizarnih i mračnih anegdota, već pokušaj da se život careva osvetli iz svih uglova. Nesporno, među njima je bilo plemenitih i uspešnih, poput Klaudija, Marka Aurelija, Trajana, Hadrijana koga je ovekovečila Margerit Jursenar u izmišljenim memoarima.
I upravo prve rečenice ovog romana objašnjavaju ono što je i Meri Bird želela da nam kaže, car koji leži na lekarskom pregledu samo je slab i uplašen čovek koji, kao i svi drugi, želi da živi.
Plemeniti i obrazovani, surovi ili umno poremećeni, hedonisti ili askete, rimski carevi želeli su vlast, ali više od toga život. Ako su svakodnevno za njega strepeli, onda ni njihovi savremenici ni današnji čitaoci nemaju na čemu da im zavide...
Autor: Aleksandra Đuričić, književnica i književna kritičarka
Izvor: Nedeljnik
Kako je zaista bilo na tronu najveće imperije starog veka, autorka pokušava da prikaže na pristupačan, ali istorijskim činjenicama argumentovan način na osnovu zapisa, književnih odlomaka i sačuvanih spomenika materijalne kulture. Među njima prednjače mozaici i freske iz Pompeje i Herkulanuma, ali i delovi zidnih dekoracija palata patricija koji su želeli da se što više približe caru.
Način kako je vladar biran postajao je sve problematičniji kako je vreme odmicalo. Najčešće bi prethodnik bio ubijen ili otrovan, a novog na tronu izvikala bi careva garda, neka vrsta nezvanično sazvane skupštine koja je zloupotrebljavala fizičku blizinu sa vladarem, samim tim organizovala i atentate. Nasledstvo prestola obezbeđivalo se vrlo retko principom primogeniture, što će u kasnijoj Evropi srednjeg veka postati obavezno. Rimski vladari odabrali bi pogodnog naslednika i zakonski ga usvajali kao sina, procenjujući da će biti valjan vladar ili su bili ucenjeni političkim dogovorima. Žene su imale ulogu vernih ili razvratnih supruga, ostajući u pozadini, mada vrlo često glavni akteri spletki i zavera. U takvoj atmosferi ugovoreni brakovi za vladare bili su nešto što se podrazumeva, a ljubav je tražena van carskih palata. Antinoj ili Korina bili su neko za kim se pati u samoći koja je bila teško priuštiva u neprekidnom metežu svih ulizica i molitelja koji su okruživali vladara.
U nesigurnoj svakodnevici carevi su sebi davali odušak zatrpavajući se luksuzom i uživanjima svake vrste koja bi često presedala njihovim gostima, ponekad i bukvalno gušenim neumerenim gozbama i spektaklima koji su se završavali ubistvima. Tako je Heliogabal, umno poremećeni mladić koga su samo spletke i novac mogli dovesti na tron, jednom prilikom svoje goste na večeri bukvalno ugušio ružinim laticama koje su sa tavanice padale kao sneg.
Ali ova knjiga nije zbirka bizarnih i mračnih anegdota, već pokušaj da se život careva osvetli iz svih uglova. Nesporno, među njima je bilo plemenitih i uspešnih, poput Klaudija, Marka Aurelija, Trajana, Hadrijana koga je ovekovečila Margerit Jursenar u izmišljenim memoarima.
I upravo prve rečenice ovog romana objašnjavaju ono što je i Meri Bird želela da nam kaže, car koji leži na lekarskom pregledu samo je slab i uplašen čovek koji, kao i svi drugi, želi da živi.
Plemeniti i obrazovani, surovi ili umno poremećeni, hedonisti ili askete, rimski carevi želeli su vlast, ali više od toga život. Ako su svakodnevno za njega strepeli, onda ni njihovi savremenici ni današnji čitaoci nemaju na čemu da im zavide...
Autor: Aleksandra Đuričić, književnica i književna kritičarka
Izvor: Nedeljnik
