Prikaz knjige „Rasulo“ Bore Ćosića: Gust koloplet misli
Bez daljeg, najlakše je upućenima i sa upućenima; evo i konkretnog primera – oni koji su pročitali makar samo njegovu „Ulogu moje porodice u svetskoj revoluciji“ svakako snažno osećaju i znaju koliko čitalačke radosti može da izazove nedavna pojava triptiha naslovljenog „Rasulo“, znamenitog srpskog literate Bore Ćosića: „Rasulo“ (u izdanju Lagune), „pod krovom“ jedne knjige i objedinjujućeg naslova, donosi tri Ćosićeve novele iz emigracije: „Intervju na Ciriškom jezeru“, „Kasparov projekat“ i „Rasulo“.
Iz jednog od recentnijih razgovora sa ovim iskusnim i dokazano vrednim „perom“, novinari su (uvek na tragu klikbejtovanja) izdvojili kratku izjavu: „Misliti, to već znači biti lud“; s druge strane, lako je i čitateljski sasvim zdravorazumski i opravdano poželeti još jedan susret sa tokom misli i idejnim univerzumom Ćosića (1932). Sve tri novele potiču iz zrelog životnog doba ovog autora, što samo predstavlja dodatan dar; jer ovde imamo gust koloplet misli koje nipošto ne nastoje da oduševe ili fasciniraju – na stranicama ove knjige kroz sve te tri gorenavedene usputne stanice čitaoci bivaju u prilici da prate autora u srčanim i minucioznim, a na kraju, gle čuda, i svrsishodnim i učinkovitim pokušajima da svoju bremenitu misao ovaploti što prikladnijim književnim „ruhom“.
A na tom putu sreće se izobilje nehinjene duhovitosti, pritom suptilno empatične do same svoje srži, bez primesa ciničnog cepidlačenja sa bezbedne udaljenosti, kako je i očekivano, sveznajućeg pripovedača, kome je (barem dok su stvari pod njegovom kontrolom) bezmalo sve dopušteno.
I da pomenemo onaj poseban „ukras“, onu boroćosićevsku, ponekad i visokoparnu autoironiju, oličenu, recimo, u ove dve rečenice:
Iz jednog od recentnijih razgovora sa ovim iskusnim i dokazano vrednim „perom“, novinari su (uvek na tragu klikbejtovanja) izdvojili kratku izjavu: „Misliti, to već znači biti lud“; s druge strane, lako je i čitateljski sasvim zdravorazumski i opravdano poželeti još jedan susret sa tokom misli i idejnim univerzumom Ćosića (1932). Sve tri novele potiču iz zrelog životnog doba ovog autora, što samo predstavlja dodatan dar; jer ovde imamo gust koloplet misli koje nipošto ne nastoje da oduševe ili fasciniraju – na stranicama ove knjige kroz sve te tri gorenavedene usputne stanice čitaoci bivaju u prilici da prate autora u srčanim i minucioznim, a na kraju, gle čuda, i svrsishodnim i učinkovitim pokušajima da svoju bremenitu misao ovaploti što prikladnijim književnim „ruhom“.
A na tom putu sreće se izobilje nehinjene duhovitosti, pritom suptilno empatične do same svoje srži, bez primesa ciničnog cepidlačenja sa bezbedne udaljenosti, kako je i očekivano, sveznajućeg pripovedača, kome je (barem dok su stvari pod njegovom kontrolom) bezmalo sve dopušteno.
I da pomenemo onaj poseban „ukras“, onu boroćosićevsku, ponekad i visokoparnu autoironiju, oličenu, recimo, u ove dve rečenice:
Umesto, dakle, da se raspitujete o mom životu kao interesantnom, bolje bi bilo da se obavestite o životu moje mame, koja je mama jednog spisatelja, i kojoj je, samim tim, život mnogo uzbudljiviji. Sin književnikove mame jedino piše knjige, i u tome mu prolazi vreme, a ona koja te knjige ne piše, prati iz prikrajka kako on te knjige piše, i već u tom pogledu sa strane ima više zanimljivosti nego u bilo čemu što se u njegovim knjigama događa.
Autor: Zoran Janković, književni i filmski kritičar
Izvor: Nedeljnik
