Prikaz knjige „Put carstva“: Da li je Vuk Srblju zaista bio vuk?
Prateći već nekoliko godina u svetu vrlo popularni književni trend subverzivne istorijske fikcije, u kojem se uvrežena istorijska građa napada iz nekog novog ugla, ruši, pretresa i okreće naglavačke da bi se na videlo iznela neka nova gledišta, Mladen Nestorović u svom novom romanu „Put carstva“ razotkriva moguće zablude o omiljenom srpskom negativcu Vuku Brankoviću, i čuvenu priču o izdaji i krahu daje iz neke nove perspektive. Ranije smo čitali njegove romane „Buđenje zveri“ i „Zaboravljeni strah“, a s novom se knjigom vraća na scenu nakon poludecenijskog zatišja.
Predstavljajući slavne, mitovima i legendama ovenčane istorijske likove kao ljude od krvi i mesa sa svim njihovim vrlinama i slabostima, kako u trenucima snage i odlučnosti, tako i u trenucima dvoumljenja, lomljenja, moralnog pada i kolebanja, Nestorović zalazi u psihu svojih junaka ne bi li nam podrobnije opisao razloge koji će dovesti do onoga što danas poput kamene gromade opterećuje kolektivnu svest našeg naroda.
Priča se otvara povratkom u 1355. kada je Srbija u zlatnim rukama cara Dušana bila na svom istorijskom vrhuncu kao jedno od tada najvećih i najmoćnijih carstava u Evropi. Dok tog studenog decembra, do kolena zavejanu, maglama obavijenu i vetrovima šibanu Prespansku dolinu okiva zima, misteriozni je asasin otrovao Dušana Silnog. Car se predstavio Svevišnjem, za Srbiju počinje lagani sunovrat koji se neće prekidati ni vekovima kasnije. Već je Dušan naslućivao opasnost od Turaka, te je pre smrti pokušavao da zatraži pomoć od Mletaka i papske kurije.
Kroz slikovite opise pune raskošnih metafora (koje se same po sebi, duboko nadahnute i poetski lepe pretvaraju u vrlo sugestivne i očaravajuće pesničke slike), visprene dijaloge i veštu karakterizaciju likova, Nestorović pravi nekoliko vremenskih skokova u nekoj vrsti uzročno-posledične naracije, te načas vidimo Vuka Brankovića u zarobljeništvu, pa potom u povečerje Kosovske bitke decenijama nakon uvodnog poglavlja. U svom subverzivnom pristupu pisac ne štedi ni kneza Lazara, a pogotovo ne kneginju Milicu koju su mitovi i predanja pretvorili u sveticu. Ovde je ona žena od krvi i mesa, besna, obesna, u rat neupućena, traži način da izlije gnev iz sebe te za metu bira Vuka čija je glavna i neoprostiva krivica to što nije stradao na bojištu. On, pak, rešen da se suprotstavi njenoj nemanjićkoj gordosti zbog koje ne može da sagleda stvarnost, odlučuje da joj se oštro suprotstavi. On je još uoči bitke znao da se neki od srpskih sultanovih vazala neće sred boja okrenuti protiv Turaka i zaratiti uz svoje zemljake, nešto u šta je stradali Lazar polagao velike nade. Oni su ga izdali, a u pomoć mu nije pritekao niko od moćnih zetova za koje je kćeri svoje poudavao.
Mudar i lukav, svestan onoga što bi budućnost mola da im donese, Vuk mora da pridobije velikaše i narod na svoju stranu, kako u žalosti, uzburkanim strastima i sentimentalnosti, ne bi doneli pogrešne odluke i Stefana prepustili upravi ostrašćene Milice, koja se više vodi slomljenim srcem i povređenim ponosom, nego prêko potrebnim visprenim razumom i hladnom glavom. U takvom napetom trenutku unutrašnjih previranja i borbe za vlast, Vuku Ugari tajno nude učešće u zaveri koja bi njega postavila za vladara i jednim udarcem uklonila ne samo glavnu pretnju u vidu izdajničkog kralja Tvrtka, već i samu Milicu.
Posebnu poslasticu za čitaoce predstavlja suptilno provejavanje slovenske mitologije kroz roman kao i pominjanja naših važnih istorijskih dešavanja koja dodatno obogaćuju predivo radnje istkano raskošnim vokabularom. Poglavlja u kojima srećemo Vuka oslepljenog u zatočeništvu 1397. u Vučitrnu, Nestorović koristi kao neku vrstu filozofskih predaha u kojima Vuk preispituje svoj život, krivicu, dela, prepuštajući se dubokoumnim reminiscencijama. Monah s kojim razgovara zapravo je utvara kneza Lazara s kojom Vuk gonjen grižom savesti razgovara kao u nekoj šekspirovskoj tragediji.
Potpuno nas uvlačeći u dočarani 14. vek, Nestorović nam izuzetno uverljivo nudi jedan sasvim sveži pogled na mit koji su vekovi patnje, traženja krivice i opravdanja, predanja i stradanja, urezali čvrsto u kamenu, i vešto uspeva da u taj kamen unese pukotine koje su vredne daljeg istraživanja.
Autor: Miroslav Bašić Palković
Predstavljajući slavne, mitovima i legendama ovenčane istorijske likove kao ljude od krvi i mesa sa svim njihovim vrlinama i slabostima, kako u trenucima snage i odlučnosti, tako i u trenucima dvoumljenja, lomljenja, moralnog pada i kolebanja, Nestorović zalazi u psihu svojih junaka ne bi li nam podrobnije opisao razloge koji će dovesti do onoga što danas poput kamene gromade opterećuje kolektivnu svest našeg naroda.
Priča se otvara povratkom u 1355. kada je Srbija u zlatnim rukama cara Dušana bila na svom istorijskom vrhuncu kao jedno od tada najvećih i najmoćnijih carstava u Evropi. Dok tog studenog decembra, do kolena zavejanu, maglama obavijenu i vetrovima šibanu Prespansku dolinu okiva zima, misteriozni je asasin otrovao Dušana Silnog. Car se predstavio Svevišnjem, za Srbiju počinje lagani sunovrat koji se neće prekidati ni vekovima kasnije. Već je Dušan naslućivao opasnost od Turaka, te je pre smrti pokušavao da zatraži pomoć od Mletaka i papske kurije.
Kroz slikovite opise pune raskošnih metafora (koje se same po sebi, duboko nadahnute i poetski lepe pretvaraju u vrlo sugestivne i očaravajuće pesničke slike), visprene dijaloge i veštu karakterizaciju likova, Nestorović pravi nekoliko vremenskih skokova u nekoj vrsti uzročno-posledične naracije, te načas vidimo Vuka Brankovića u zarobljeništvu, pa potom u povečerje Kosovske bitke decenijama nakon uvodnog poglavlja. U svom subverzivnom pristupu pisac ne štedi ni kneza Lazara, a pogotovo ne kneginju Milicu koju su mitovi i predanja pretvorili u sveticu. Ovde je ona žena od krvi i mesa, besna, obesna, u rat neupućena, traži način da izlije gnev iz sebe te za metu bira Vuka čija je glavna i neoprostiva krivica to što nije stradao na bojištu. On, pak, rešen da se suprotstavi njenoj nemanjićkoj gordosti zbog koje ne može da sagleda stvarnost, odlučuje da joj se oštro suprotstavi. On je još uoči bitke znao da se neki od srpskih sultanovih vazala neće sred boja okrenuti protiv Turaka i zaratiti uz svoje zemljake, nešto u šta je stradali Lazar polagao velike nade. Oni su ga izdali, a u pomoć mu nije pritekao niko od moćnih zetova za koje je kćeri svoje poudavao.
Mudar i lukav, svestan onoga što bi budućnost mola da im donese, Vuk mora da pridobije velikaše i narod na svoju stranu, kako u žalosti, uzburkanim strastima i sentimentalnosti, ne bi doneli pogrešne odluke i Stefana prepustili upravi ostrašćene Milice, koja se više vodi slomljenim srcem i povređenim ponosom, nego prêko potrebnim visprenim razumom i hladnom glavom. U takvom napetom trenutku unutrašnjih previranja i borbe za vlast, Vuku Ugari tajno nude učešće u zaveri koja bi njega postavila za vladara i jednim udarcem uklonila ne samo glavnu pretnju u vidu izdajničkog kralja Tvrtka, već i samu Milicu.
Posebnu poslasticu za čitaoce predstavlja suptilno provejavanje slovenske mitologije kroz roman kao i pominjanja naših važnih istorijskih dešavanja koja dodatno obogaćuju predivo radnje istkano raskošnim vokabularom. Poglavlja u kojima srećemo Vuka oslepljenog u zatočeništvu 1397. u Vučitrnu, Nestorović koristi kao neku vrstu filozofskih predaha u kojima Vuk preispituje svoj život, krivicu, dela, prepuštajući se dubokoumnim reminiscencijama. Monah s kojim razgovara zapravo je utvara kneza Lazara s kojom Vuk gonjen grižom savesti razgovara kao u nekoj šekspirovskoj tragediji.
Potpuno nas uvlačeći u dočarani 14. vek, Nestorović nam izuzetno uverljivo nudi jedan sasvim sveži pogled na mit koji su vekovi patnje, traženja krivice i opravdanja, predanja i stradanja, urezali čvrsto u kamenu, i vešto uspeva da u taj kamen unese pukotine koje su vredne daljeg istraživanja.
Autor: Miroslav Bašić Palković
