Suštinu nove, veoma značajne knjige Stivena Pinkera, saznajemo već iz samog naslova: prosvećeni svet. Autor jakim argumentima brani ideale prosvetiteljstva, predstavljajući ih „jezikom i pojmovima XXI veka“. Tema knjige i trenutak u kojem je objavljena nikako nisu slučajni – knjiga „Prosvećeni svet“ pojavljuje se kao univerzalno primenljivo štivo od izuzetnog značaja u savremenoj globalnoj društveno-političkoj klimi. Pinker je svoju knjigu podelio na tri dela. U prvom delu je ustanovio šta je prosvećenost; izneo je određenje humanizma – težnju za procvatom svih ljudi – predstavio je ciljeve, razum, nauku i  metodologiju. U drugom delu, kreće u istraživanje najrazličitijih pojmova kao što su sreća, rat i znanje kako bi pokazao da su ljudi, u proteklim vekovima, posezali za prosvetiteljskim idealima i zahvaljujući njima značajno napredovali. U knjizi je naročito upečatljivo to što Pinkerovi argumenti ne samo da su uobičajeno oštroumni i sačinjeni na osnovu brojnih kulturoloških i intelektualnih referenci, već su i potkrepljeni impresivnom količinom podataka i istorijskih činjenica, bilo da je reč o globalnom posrtanju u ekstremno siromaštvo i rat ili globalnom produžetku životnog veka, znanju, jednakosti i sreći. Nadovezujući se na zapanjujući optimizam iskazan u drugom delu knjige, Pinker svoju odbranu prosvetiteljskih ideala ostavlja za treći deo, upozoravajući čitaoca da se napredak neće nužno nastavljati unedogled – napredak zavisi od ideala na kojima se zasniva.

Za nekoga su možda razum, nauka i humanizam nešto samo po sebi jasno i očigledno. Nažalost, istorija i aktuelna dešavanja nas podsećaju da nije tako. I, što je nesumnjivo još važnije, naše lične predrasude mogu da ugroze ove ideale u većoj meri nego što smo spremni da priznamo.

U vremenu u kojem se ponovo oživljavaju nacionalizam i ksenofobija, odbrana demokratije, razuma i nauke svakog dana postaje sve važnija. Dok „iz regiona u region svet postaje sve racionalniji, nailazimo i na zabrinjavajući izuzetak: izborne politike i probleme sa kojima se suočavaju.“ Kroz čitavu knjigu, autor otkriva obrasce i greške u ljudskom razmišljanju, što je od posebnog značaja za politički šovinizam. Bilo da smo na levoj ili na desnoj strani, mi pristajemo na određene ideje i glasamo, ali ne za određeni sadržaj, već prvenstveno za pripadnost nečemu. Imamo običaj da brzo opraštamo nesmotrenosti onih koji su iz naše političke opcije, odbacujući ideje koje bismo inače podržavali, isključivo na osnovu naše stranačke opredeljenosti i pozicije.

Javnim mnjenjem danas dominira sve veća polarizacija pozicija i metodologija, i narastajuća negativnost i fatalizam i sa političke levice i sa političke desnice podjednako. Međutim, Pinker tvrdi da je takva „sumorna procena stanja u kojem se svet nalazi... potpuno pogrešna“, ukazujući na različite epizode koje su oblikovale našu percepciju i dugoročne trendove koji često direktno protivreče tim percepcijama.

Mogli bismo biti i pomalo kritički nastrojeni prema ogromnom optimizmu koji Pinker izražava u odnosu na najznačajnija pitanja kao što su klimatske promene ili veštačka inteligencija. Ima i onih koji su se usprotivili Pinkerovim argumentima po pitanju tendencija na univerzitetima i političkoj levici uopšte. Ali bez obzira na nečije mišljenje na tu temu, Pinkerova knjiga „Prosvećeni svet“ pojavljuje su u presudnom trenutku, trenutku u kom moramo da se složimo da „kraj istorije“, kakav je najavio Frensis Fukujama u istoimenom eseju iz 1989. godine, niti je na pomolu, niti će do toga ikada doći. Nismo uspeli da „se složimo o tome koji je najbolji oblik vladavine ljudima“ i moramo da shvatimo da sada i uvek, ali sada možda i više nego ikada moramo da stanemo u odbranu ideala prosvetiteljstva. Pinker to formuliše na najbolji način citirajući Fridriha Hajeka: „Da bi stare istine zadržale autoritet nad ljudskim umovima, moraju biti iskazane na jeziku i pojmovima budućih generacija.“  

Izvor: worldliteraturetoday.org
Prevod: Maja Horvat