Ukoliko do sada niste pročitali romane Heder Moris, ova knjiga će vas sigurno navesti na to, jer koliko god bile teške teme o kojima govore, otkrivaju i da se na naličju ljudskog zla i potrebe za uništenjem uvek nazire najčistija potreba za verom i nadom.

Naslov nas može navesti da je u pitanju još jedna knjiga o samopomoći i savetima za uspešniji život. Ali ovo je svojevrsni dnevnik nastajanja romana „Tetovažer iz Aušvica“ i „Cilkin put“ koji su i kod nas postigli veliku čitanost i zainteresovanost publike za teške teme ljudskog stradanja do tada neviđenih razmera. Otkrivajući nam kako je stigla do Lalija Sokolova, nekadašnjeg zatočenika Aušvica koji je tetovirao brojeve na ruci svojih sapatnika, ona počinje svojevrsnu priču o priči – i slušanju. Naviknuti da upotrebljavamo kao dihotomiju pojmove priče i pričanja, sada smo izazvani da razmislimo koliko je teško slušati drugu osobu koja želi samo da nam ispriča o svojoj patnji, bez komentara, saveta i presuda kojih uvek imamo u izobilju kada su u pitanju drugi.

Svojim primarnim zanimanjem socijalnog radnika u bolnici Heder Moris bila je već naučena da sluša druge u meri koliko je moguće podneti, da posmatra, ali pokušava i da ublaži patnju nepoznatih kojima je u teškim trenucima bila jedini slušalac. Slučajnost ju je dovela do devedesetogodišnjeg Lalija koji je želeo još jednom da rezimira svoj život i na neki način se rastereti od osećanja krivice koju su nosili kao stigmu svi preživeli logoraši, posebno Jevreji koji su izbegli paklenu mašineriju uništenja. Njihov teret savesti u odnosu na mrtve, kao i potreba da posle svega pronađu smisao daljeg življenja (o čemu je nadahnuto i uverljivo pisao bečki psihijatar i nekadašnji logoraš Viktor Frankl), pretočen je u romanu „Tetovažer iz Aušvica“ u dokumentarističku prozu, uverljivu pre svega zbog ispovesti na koju je pristao Lali Sokolov u poslednjim godinama života.

O tome koliko joj je bilo teško da sluša, povezuje, zapisuje i iznad svega da shvati toliku količinu užasa koju je moglo da podnese ljudsko biće, Heder Moris pripoveda u ovoj knjizi-dnevniku koja je zanimljiva pre svega zbog refleksija na njen život i odnose u okviru njene porodice. Lali Sokolov je polako i strpljivo postajao njihov kućni prijatelj, do tada usamljeni udovac koji je imao samo dva psa i uspomene. Njegovo prisustvo menja autorkinu porodicu, navodeći ih da shvate vrednosti života po sebi, ali iznad svega ljubavi, prijateljstva i solidarnosti.

Nekoliko godina kasnije Lali odlazi da bi se pridružio svojoj obožavanoj supruzi, ali ostavlja dubok trag koji Heder Moris sledi da bi došla do još živih svedoka Holokausta. Živih i spremnih da pričaju onome ko je spreman da sluša. U tim časovima-lekcijama slušanja autorka otkriva kako da čuje i sluša i svoju decu, prijatelje, kako da oslušne sebe samu i sledi instinkt koji joj nalaže da piše, ne samo zapisuje. Tako u zrelim godinama postaje autor zapaženih knjiga koje se širom sveta štampaju u velikim tiražima, prevode na brojne jezike pre svega jer govore o nadi koja nikada sasvim ne iščezava. Koliko nada može biti lažljiva i varljiva znamo, ali samo njeno postojanje daje smisao onome što ne možemo da objasnimo do kraja. Ponor ljudskog zla sigurno je najteže shvatiti, ali ljudi poput Lalija ne pokušavaju niti da objasne, niti da opravdaju, a još manje da zaborave. Oni su svedoci. I vrlo često optuživani da su preživeli zahvaljujući nečemu nečasnom, nekom strašnom kompromisu koji im je sačuvao život. U razgovorima sa Heder Lali ne pokušava da se pravda, on samo govori kako je doživeo strahote od kojih se nikada nije oporavio smatrajući da je samim tim dovoljno kažnjen.

Priče o slušanju i beleženju imaju višestruku misiju u kratkom ljudskom životu – pamćenje, molitvu da se zlo ne ponovi, bdenje mrtvih nad živima i oproštaj koji im poklanjaju za večnost.

Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 28