Prikaz knjige „Posle apokalipse“ Srećka Horvata
Hrvatski filozof Srećko Horvat široj javnosti je postao poznat zahvaljujući saradnji sa filozofskim superstarom Slavojem Žižekom (2013. godine su zajedno napisali knjigu „Šta Evropa želi?“) i svom političkom aktivizmu: Horvat je sa Janisom Varufakisom 2016. osnovao panevropski politički pokret DiEM25, koji se zalaže za radikalnu demokratiju i radi na promovisanju međunarodne saradnje.
Horvatova najnovija knjiga pod naslovom „Posle apokalipse“ ne odustaje od misaonog pravca zacrtanog u „Poeziji iz budućnosti“ (2019), gde je izneo gledište da se spas od klimatske krize, uspona populističkog nacionalizma i politike masovnog nadzora može pronaći samo u stvaranju globalnog oslobodilačkog pokreta. Zadatak jednog takvog pokreta ne bi bila samo „dekolonizacija“ planete (kroz reorganizaciju i pronalaženje novih rešenja u, između ostalog, upravljanju zajedničkim dobrima, stambenoj i migracionoj politici), već i oslobađanje ljudske subjektivnosti – želja, emocija, mašte – od bespomoćnosti utkane u neoliberalnu mantru „nema alternative“. Horvat piše stilom koji je neobično pristupačan, lišen akademske suvoparnosti i na momente zabavan i duhovit, vešto kombinujući elemente autobiografije, književne i filmske kritike, žurnalizma i filozofskog eseja.
Već u uvodu nove knjige on upozorava da se, kada je reč o budućnosti, pred čovečanstvom nalaze samo dva moguća scenarija: ili ćemo „ponovo radikalno izmisliti svet“ ili nam sledi „masovno izumiranje“. (Potonje bi bilo posledica „novog oblika autoritarnog kapitalizma“.) Ponovno izmišljanje sveta bi – i to je najjača poenta cele knjige – podrazumevalo i obavezno proširenje fokusa sa sfere politike na domen etike. Horvat se služi pojmom „planetarna etika“ kako bi naglasio njen neantropocentrični karakter. Pored toga, on raskrinkava mit dihotomije urođeno/stečeno insistirajući na tome da su biosfera i semiosfera (domen stvaranja značenja i smisla) neraskidivo povezane. U uvodnom poglavlju pod naslovom „Devet teza o apokalipsi“, on piše: „Katastrofa stvara značenje. Značenje često stvara katastrofu.“
Horvat je svestan da sveprisutni proces „normalizacije apokalipse“ anestetizuje pojedinca do tačke u kojoj ovaj bespogovorno prihvata neminovnost apokaliptične stvarnosti (tzv. „nove normalnosti“), ali ipak poziva svoje čitaoce da prigrle subverzivni potencijal apokalipse, koji se očituje u njenoj sposobnosti da „iznese na videlo“ ili „otkrije“ ono što je skriveno. Ono što on predlaže jeste transformacija ideološkog oruđa u revolucionarni poriv. Inspirisan promišljanjima nemačkog filozofa Gintera Andersa o etičkim implikacijama hladnoratovske nuklearne pretnje, Horvat smatra da takav smer delanja više nije pitanje izbora, već dužnosti.
Vrednost njegove spekulativne odiseje kroz prostor i vreme leži u njenoj ambiciji da izbriše granice između fikcije i stvarnosti i premosti jaz između onoga što jeste i onoga što bi moglo biti. Samo kada se krajnosti približe, promena, čak i ona najtrivijalnija, postaje moguća. Horvatova dijalektika nade pretpostavlja da je horizont mogućnosti uvek isprepletan sa stvarnošću kao takvom i da je naš zadatak da – u interakciji intelekta i mašte – stvorimo novu viziju pravednije, ekološki uravnoteženije i održivije budućnosti. Čak i ako je kraj sveta neminovan i više nema povratka, uvek postoji mogućnost da taj kraj bude drugačiji, rekao bi Horvat.
Autor: Maša Uzelac
Izvor: review31.co.uk, preuzei delovi teksta
Prevod: Jelena Tanasković
Horvatova najnovija knjiga pod naslovom „Posle apokalipse“ ne odustaje od misaonog pravca zacrtanog u „Poeziji iz budućnosti“ (2019), gde je izneo gledište da se spas od klimatske krize, uspona populističkog nacionalizma i politike masovnog nadzora može pronaći samo u stvaranju globalnog oslobodilačkog pokreta. Zadatak jednog takvog pokreta ne bi bila samo „dekolonizacija“ planete (kroz reorganizaciju i pronalaženje novih rešenja u, između ostalog, upravljanju zajedničkim dobrima, stambenoj i migracionoj politici), već i oslobađanje ljudske subjektivnosti – želja, emocija, mašte – od bespomoćnosti utkane u neoliberalnu mantru „nema alternative“. Horvat piše stilom koji je neobično pristupačan, lišen akademske suvoparnosti i na momente zabavan i duhovit, vešto kombinujući elemente autobiografije, književne i filmske kritike, žurnalizma i filozofskog eseja.
Već u uvodu nove knjige on upozorava da se, kada je reč o budućnosti, pred čovečanstvom nalaze samo dva moguća scenarija: ili ćemo „ponovo radikalno izmisliti svet“ ili nam sledi „masovno izumiranje“. (Potonje bi bilo posledica „novog oblika autoritarnog kapitalizma“.) Ponovno izmišljanje sveta bi – i to je najjača poenta cele knjige – podrazumevalo i obavezno proširenje fokusa sa sfere politike na domen etike. Horvat se služi pojmom „planetarna etika“ kako bi naglasio njen neantropocentrični karakter. Pored toga, on raskrinkava mit dihotomije urođeno/stečeno insistirajući na tome da su biosfera i semiosfera (domen stvaranja značenja i smisla) neraskidivo povezane. U uvodnom poglavlju pod naslovom „Devet teza o apokalipsi“, on piše: „Katastrofa stvara značenje. Značenje često stvara katastrofu.“
Horvat je svestan da sveprisutni proces „normalizacije apokalipse“ anestetizuje pojedinca do tačke u kojoj ovaj bespogovorno prihvata neminovnost apokaliptične stvarnosti (tzv. „nove normalnosti“), ali ipak poziva svoje čitaoce da prigrle subverzivni potencijal apokalipse, koji se očituje u njenoj sposobnosti da „iznese na videlo“ ili „otkrije“ ono što je skriveno. Ono što on predlaže jeste transformacija ideološkog oruđa u revolucionarni poriv. Inspirisan promišljanjima nemačkog filozofa Gintera Andersa o etičkim implikacijama hladnoratovske nuklearne pretnje, Horvat smatra da takav smer delanja više nije pitanje izbora, već dužnosti.
Vrednost njegove spekulativne odiseje kroz prostor i vreme leži u njenoj ambiciji da izbriše granice između fikcije i stvarnosti i premosti jaz između onoga što jeste i onoga što bi moglo biti. Samo kada se krajnosti približe, promena, čak i ona najtrivijalnija, postaje moguća. Horvatova dijalektika nade pretpostavlja da je horizont mogućnosti uvek isprepletan sa stvarnošću kao takvom i da je naš zadatak da – u interakciji intelekta i mašte – stvorimo novu viziju pravednije, ekološki uravnoteženije i održivije budućnosti. Čak i ako je kraj sveta neminovan i više nema povratka, uvek postoji mogućnost da taj kraj bude drugačiji, rekao bi Horvat.
Autor: Maša Uzelac
Izvor: review31.co.uk, preuzei delovi teksta
Prevod: Jelena Tanasković
