Istaknuti opozicionar u vremenu kad vlast nije propuštala priliku da propusti priliku, optuživan za politiku koju nije vodio ali čije je posledice predviđao, uveren da poniženje zarad dobrobiti naroda ne može biti poniženje, a znajući da u politici najviše rizikuje onaj ko uopšte ne rizikuje, Vuk Drašković više je puta rizikovao da izgubi čak i poverenje svojih sledbenika, svojih saboraca, svojih prijatelja.

A kad se izgubi poverenje, gubi se sve, ne samo u politici – ovo upozorenje kao da izbija iz svake stranice knjige „Ožiljci života“, sastavljene od Draškovićevih sećanja i memoarskih beležaka.

Zbog svojih uverenja i javnog delovanja u vremenu kad je smrt bila pravilo života, a mrak vladajuća svetlost, Drašković ne samo što je prošao torturu političkog zatvorenika nego se suočavao i sa stradanjem svojih najbližih saradnika, o čemu u svojoj autobiografiji piše kao o tragičnoj krivici izazvanoj osećanjem da bi mnogi sačuvali svoje živote samo da njega nisu poznavali i da nisu bili njegovi sledbenici.

Iako je predočio čitaocima ceo svoj život, maltene od najranijih dana koje pamti, pa do najnovijih briga koje ga obuzimaju, pisac je najveći deo autobiografije posvetio periodu koji obuhvata poslednjih desetak godina dvadesetog veka.

Takva koncepcija knjige sasvim je razumljiva ako se zna da je Drašković na političku scenu Srbije stupio 1990. i da je tokom narednih deset godina važio kao jedan od najozbiljnijih protivnika režima Slobodana Miloševića, pa je stoga dotični period i istaknut u odnosu na događaje koji su prethodili mitingu 9. marta 1991. i na događaje koji će uslediti nakon 5. oktobra 2000. godine.

Glasno i odlučno se boreći protiv sistema koji je samo formalno bio višepartijski, a zapravo je opstajao kao jednopartijski (a izgleda i jednokrevetni), pisac je imao prilike da susretne i srpske, i jugoslovenske, i svetske političare i državnike, tako da kroz knjigu „Ožiljci života“ prolazi čitava galerija ličnosti čiji je značaj istorija u međuvremenu nesumnjivo potvrdila.

Sa druge strane, ništa manje nisu značajna ni mladalačka poznanstva sa zemljacima, profesorima i kolegama čija imena istorija nije zabeležila, ali koji su takođe uticali na formiranje Draškovićeve ličnosti, najpre kao novinara, potom kao pisca, najzad i kao političara.

Posebno su zanimljiva sećanja na godine koje je Drašković kao dopisnik Tanjuga proveo na jugu afričkog kontinenta, dok u sećanjima na susrete sa srpskom emigracijom u Americi kao da svaka lična priča koju je pisac čuo iziskuje da se pretvori u poseban roman.

Premda o pojedinim momentima piše opširno, naročito ako su u pitanju događaji koji su se odrazili i na sudbinu srpskog naroda krajem dvadesetog stoleća, Drašković je mnoga sećanja izneo u vidu kratkih anegdota sastavljenih od dijaloga gde se sagovornici na svojevrstan način nadmeću.

I upravo takvi, naizgled nebitni i usputni razgovori, sklapaju mozaik koji predstavlja jedan život, a što je u skladu sa jednom Njegoševom misli na koju Drašković i u ranijim svojim knjigama ukazivao – da je pred Bogom „cio svijet ništa“, ali da je „išta stvar velika“.

Svestan da je čovek već samim životom osuđen na konvertitstvo, pisac nije skrivao ni svoje nekadašnje stavove koje više ne zastupa, ali za koje ne poriče da ih je, u određenim okolnostima, kao političar propagirao.

Pošto je izvesne stavove menjao upravo zato da bi ostao dosledan svojim prvobitnim idejama, Drašković zato naglašava da iz svojih govora sa početka političke karijere ne bi ništa ponovio, ali se ničega ne bi ni odrekao.

A priznati promenu sopstvenih stavova, ali ih pritom ne poricati niti ih prećutkivati u novim uslovima – to se može postići samo ako je čovek spreman da podnese ožiljke koji su cena takve iskrenosti.

Autor: Dušan Milijić