Prikaz knjige „Opekotine“ – vešto ispričana noar priča
Belvil, Delaver, dom za 2000 stanovnika, ima bar po imenu „Haj-ho“, motel „Pogled na dolinu“ iako nema doline, ni pogleda i oronolu, tužnu Glavnu ulicu – „kao da je čitavo ovo mesto sačinjeno od ostataka drugih gradova“.
Kada Poli Kostelo napusti muža i trogodišnju ćerku na obližnjoj plaži, odlazi u „Haj-ho“, sa svojom crvenom kosom, izgorelim ramenima i tajnama. Zašto je ovde, pita se Adam Bosk, u mestu gde su ljudi samo u prolazu?
Adam još uvek ništa ne pokušava, iako je jasno da hoće – on nije vrsta momka koji mora da ostvari spektakularan ulaz na scenu. U svakom slučaju, nije slučajno tamo: on je privatni detektiv koji traži Poli. Upozorili su ga: imaće seks sa vama ako joj se približite. Takva je. To mu je rekao klijent i kada se snažno zaljubi u nju, ispostavlja se da se makar dva puta kompromitovao. „Mora da bude jasan, da kaže: Ovo je samo zabava, bez ikakvih obaveza. Mada nema žene na svetu koja će čuti te reči ako ne želi da ih čuje..“
Ali možda je to u redu. Poli („Koje je njeno ime? Koje da odabere?“) takođe ne veruje Adamu. Pre nego što se upusti, želi neki znak. Kada pođe sa njom na aukciju nameštaja kako bi opremila stan, insistira da joj kupi krevet. „Dok se voze nazad, ona pazi da joj glava bude okrenuta ka kukuruznim poljima i tom plavom nebu što se vinulo, pošto ne želi da on vidi koliko se široko osmehuje.“
Pre nego što se konačno spoje u nešto „što može da se opiše samo kao groznica, seksualni maraton gde se staje samo zbog malo hrane, malo sna, možda tuširanja“, obuzima ga „ludačka ljubomora zbog pomisli da je ona bila na drugoj aukciji sa drugim muškarcem. Ne vezuje je ništa za njega“. Ipak, tera ga da se pomuči: „Onda mu se odupire, grize i grebe. Sramotno je koliko mu se to dopada. Još se nisu ni poljubili, a ona mu je pustila krv.“
Strast i neverstvo
Momenat koji direktno podseća (i izokreće se) na roman „The Postman Always Rings Twice“ Džejmsa M. Kejna, za koji Lipmanova kaže da joj je bio inspiracija: „Ujedi me! Ujedi me! Zagrizao sam joj usne tako da sam mogao da osetim krv kako mi ulazi u usta. Tekla joj je niz vrat dok sam je nosio na sprat“. Saznajemo da je Poli proučavala Kejnove romane o strasti i neverstvu, kao da su bili vodiči za samo-pomoć ženama koje su se oporavljale od zlostavljanja iz prošlosti.
Lipmanova je ovde briljantno uspela da ponovo interpretira mračnu lepotu i vrući erotski intenzitet njenog noar dostignuća i spojila ga sa nemirnim hoćeš-nećeš buržujskim ritualom parenja. „On će joj na kraju verovati, shvatiće da je grešio što je u nju sumnjao. Ali kako može ona njemu da veruje?“. Ili zaštitnički: „Cilj nikada nije muškarac. Nikada. Muškarci su kamenovi po kojima skače, od jednog do drugog, ka cilju“. Ali šta je cilj? Šta žene žele, pita se Dr Frojd. Poštovanje, kontrolu, malo dominacije, mnogo intenzivnog seksa, dobre pokrivače, čoveka koji zna da kuva i koji će da joj kupi krevet, ekonomsku nezavisnost i da živi sa svojim detetom – iako ga je upravo napustila.
Bogata filozofija
Roman je bogat filozofijom za jedan noar, ali Lipanova se sa tim vešto nosi, isporučuje nam uzbudljiv niz otkrića i savršeno odmerene preokrete u tečnoj prozi začinjenoj mudrošću i humorom. Ono što se često zaboravlja kod Kejnovih dela je romantična čežnja u njihovoj srži; i ovde je to prisutno dok se Poli priseća „priseća se nekog sićušnog odlomka poezije iz srednje škole, nešto o plavom nebu koje se vinulo“. Pesma („The Witnesses“ VH Odena, nenaznačena u romanu) deluje da služi narativu kao obećanje bezbedne luke. Već smo videli da Poli gleda svodove plavog neba kada joj Adam kupi krevet; gledaće ih još jednom, u neverovatno dirljivoj sceni.
Izvor: irishtimes.com
Prevod: Miloš Vulikić
Kada Poli Kostelo napusti muža i trogodišnju ćerku na obližnjoj plaži, odlazi u „Haj-ho“, sa svojom crvenom kosom, izgorelim ramenima i tajnama. Zašto je ovde, pita se Adam Bosk, u mestu gde su ljudi samo u prolazu?
Adam još uvek ništa ne pokušava, iako je jasno da hoće – on nije vrsta momka koji mora da ostvari spektakularan ulaz na scenu. U svakom slučaju, nije slučajno tamo: on je privatni detektiv koji traži Poli. Upozorili su ga: imaće seks sa vama ako joj se približite. Takva je. To mu je rekao klijent i kada se snažno zaljubi u nju, ispostavlja se da se makar dva puta kompromitovao. „Mora da bude jasan, da kaže: Ovo je samo zabava, bez ikakvih obaveza. Mada nema žene na svetu koja će čuti te reči ako ne želi da ih čuje..“
Ali možda je to u redu. Poli („Koje je njeno ime? Koje da odabere?“) takođe ne veruje Adamu. Pre nego što se upusti, želi neki znak. Kada pođe sa njom na aukciju nameštaja kako bi opremila stan, insistira da joj kupi krevet. „Dok se voze nazad, ona pazi da joj glava bude okrenuta ka kukuruznim poljima i tom plavom nebu što se vinulo, pošto ne želi da on vidi koliko se široko osmehuje.“
Pre nego što se konačno spoje u nešto „što može da se opiše samo kao groznica, seksualni maraton gde se staje samo zbog malo hrane, malo sna, možda tuširanja“, obuzima ga „ludačka ljubomora zbog pomisli da je ona bila na drugoj aukciji sa drugim muškarcem. Ne vezuje je ništa za njega“. Ipak, tera ga da se pomuči: „Onda mu se odupire, grize i grebe. Sramotno je koliko mu se to dopada. Još se nisu ni poljubili, a ona mu je pustila krv.“
Strast i neverstvo
Momenat koji direktno podseća (i izokreće se) na roman „The Postman Always Rings Twice“ Džejmsa M. Kejna, za koji Lipmanova kaže da joj je bio inspiracija: „Ujedi me! Ujedi me! Zagrizao sam joj usne tako da sam mogao da osetim krv kako mi ulazi u usta. Tekla joj je niz vrat dok sam je nosio na sprat“. Saznajemo da je Poli proučavala Kejnove romane o strasti i neverstvu, kao da su bili vodiči za samo-pomoć ženama koje su se oporavljale od zlostavljanja iz prošlosti.
Lipmanova je ovde briljantno uspela da ponovo interpretira mračnu lepotu i vrući erotski intenzitet njenog noar dostignuća i spojila ga sa nemirnim hoćeš-nećeš buržujskim ritualom parenja. „On će joj na kraju verovati, shvatiće da je grešio što je u nju sumnjao. Ali kako može ona njemu da veruje?“. Ili zaštitnički: „Cilj nikada nije muškarac. Nikada. Muškarci su kamenovi po kojima skače, od jednog do drugog, ka cilju“. Ali šta je cilj? Šta žene žele, pita se Dr Frojd. Poštovanje, kontrolu, malo dominacije, mnogo intenzivnog seksa, dobre pokrivače, čoveka koji zna da kuva i koji će da joj kupi krevet, ekonomsku nezavisnost i da živi sa svojim detetom – iako ga je upravo napustila.
Bogata filozofija
Roman je bogat filozofijom za jedan noar, ali Lipanova se sa tim vešto nosi, isporučuje nam uzbudljiv niz otkrića i savršeno odmerene preokrete u tečnoj prozi začinjenoj mudrošću i humorom. Ono što se često zaboravlja kod Kejnovih dela je romantična čežnja u njihovoj srži; i ovde je to prisutno dok se Poli priseća „priseća se nekog sićušnog odlomka poezije iz srednje škole, nešto o plavom nebu koje se vinulo“. Pesma („The Witnesses“ VH Odena, nenaznačena u romanu) deluje da služi narativu kao obećanje bezbedne luke. Već smo videli da Poli gleda svodove plavog neba kada joj Adam kupi krevet; gledaće ih još jednom, u neverovatno dirljivoj sceni.
Izvor: irishtimes.com
Prevod: Miloš Vulikić
