Prikaz knjige „Novo proleće“ Roberta Džordana
Obožavam serijal Točak vremenaRoberta Džordana, sa svim njegovim manama. To je serijal koji sam čitao tokom skoro dvadeset godina, počevši nedugo nakon objavljivanja treće, pa sve do objavljivanja poslednje knjige u serijalu, koju je završio Brendon Sanderson nakon smrti tvorca sage. To je serijal koji krase pojedini neverovatni usponi i strašni padovi, sa bogatim i zamršenim zapletima, sa likovima koje sam zavoleo i koji su me privukli, i sa obrtima od kojih bih se potpuno pogubio. Ruku na srce, serijal je zaista neverovatno zanimljiv da čak i sa svojim sitnim nedostacima za mene predstavlja jedno od dela koje je definisalo žanr fantastike.
Pa ipak, nikad nisam čitao „Novo proleće“, Džordanov uvodni roman koji kazuje priču o susretu Moiraine Damodred i njenog budućeg čuvara Lana Mandragorana, koja se odigrava skoro dve decenije pre događaja u „Zenici sveta“. Pročitao sam Džordanovu originalnu novelu čim je prvi put objavljena, ali prošireni roman mi nekako nikada nije pao pod šake sve do pre nekoliko meseci. Premda je „Novo proleće“ bez ikakve sumnje prilično nebitno za ono što se dešava u originalnom serijalu, ne mogu da kažem da nije bilo sjajno ponovo zaviriti u Džordanov svet, pa i nakratko.
Kao što sam pomenuo, „Novo proleće“ je uvod, čija se radnja odvija negde daleko od mesta gde dečak po imenu Rand al’Tor istovremeno dolazi na svet, dok mu majka umire na porođaju, što će pokrenuti niz događaja koji će navoditi čitav serijal i oblikovati – i uništiti – svet. Međutim, Rand nije deo ove priče, bar ne direktno. Ovo je priča o dvoje Prihvaćenih, Moiraini Damodred i Siuani Sanče, koje su napredovale do punopravnih članica sestrinstva Aes Sadai, nedugo nakon što su načule proročanstvo da se Zmaj ponovo rodio. Šta može biti gore? Možda to što je takozvani Mračni ne samo stvaran već je i u lovu na zmaja.
Ukoliko sve to zvuči zbunjujuće, bićemo iskreni: „Novo proleće“ nije dobar uvod u Točak vremena, već je uvodni roman u pravom smislu te reči, namenjen onima koji su već upoznati sa serijalom i likovima i poznata im je Džordanova dramatična ironija. Dok nas je „Zenica sveta“ polako uvela u Džordanovu viziju, autor u „Novom proleću“ ne gubi vreme, već nas momentalno ubacuje u događaje o kojima smo nešto načuli i ne nudi nam mnogo smernica niti objašnjenja. To je savršenstvo za svakog dugogodišnjeg obožavaoca, ali nije najsjajnija početna tačka za nekoga ko se tek upoznaje sa serijalom, jer samo mogu da zamislim koliko će biti beznadežno izgubljen kada nije upoznat sa osnovama.
Međutim, onima koji poznaju ove likove, „Novo proleće“ biće prijatan izlet u njihovu prošlost. Zabavno je videti Moirainu i Siuan pre nego što su (kasnije u serijalu) postale moćne i jake žene – dok su bile mlade i nestašne, da ne kažemo daleko neiskusnije i naivnije od onakvih kakve ćemo ih kasnije sresti. Što se tiče Lana, ima nečeg primamljivog u tome kada ga gledamo u (u nedostatku boljeg termina) ulozi Aragorna – on je kralj zemlje koja više ne postoji i bori se sa izvesnom smrću. Sve to je samo delimični prikaz legendarnih likova koje ćemo sresti kasnije, i daje nam priliku da vidimo šta se krije iza pažljivo montiranih lica koja prikazuju svetu.
Čak i tako, „Novo proleće“ ne deluje toliko značajno za samu priču, osim što nam otkriva kako su se ovi likovi upoznali. Iako, na sreću, izbegava najgore probleme uvodnih romana (umanjivanje sveta gde je priča svakog pojedinačnog lika uvod u kasnije događaje), u njemu priča nikada nije toliko razgranata da bi predstavljao obavezno štivo. (Ovo je možda jedini put da sam poželeo da je neka knjiga duža). Čak je i neizbežno imenovanje Lana za čuvara malkice... neizbežno; kao da se to dešava jer je Džordan tako predodredio kraj romana, a ne zato što je iko od likova bio spreman na to, pa ne možete a da ne pomislite kako je bilo više događaja koji su tome prethodili.
Ipak, „Novo proleće“ me je podsetilo zašto sam pre svega zavoleo ove knjige, pružajući mi bogate opise junaka, izuzetno osmišljen svet, obilnu maštu i epsku i kompleksnu priču – i zašto sam dalje vezan za ove likove i njihove borbe. Na kraju krajeva, u njoj sam uživao i probudila mi je želju da ponovo uronim u ovaj ogromni serijal, samo kako bih malo duže živeo u tom svetu.
Izvor:clydeumney.wordpress.com
Prevod: Đorđe Radusin
Pa ipak, nikad nisam čitao „Novo proleće“, Džordanov uvodni roman koji kazuje priču o susretu Moiraine Damodred i njenog budućeg čuvara Lana Mandragorana, koja se odigrava skoro dve decenije pre događaja u „Zenici sveta“. Pročitao sam Džordanovu originalnu novelu čim je prvi put objavljena, ali prošireni roman mi nekako nikada nije pao pod šake sve do pre nekoliko meseci. Premda je „Novo proleće“ bez ikakve sumnje prilično nebitno za ono što se dešava u originalnom serijalu, ne mogu da kažem da nije bilo sjajno ponovo zaviriti u Džordanov svet, pa i nakratko.
Kao što sam pomenuo, „Novo proleće“ je uvod, čija se radnja odvija negde daleko od mesta gde dečak po imenu Rand al’Tor istovremeno dolazi na svet, dok mu majka umire na porođaju, što će pokrenuti niz događaja koji će navoditi čitav serijal i oblikovati – i uništiti – svet. Međutim, Rand nije deo ove priče, bar ne direktno. Ovo je priča o dvoje Prihvaćenih, Moiraini Damodred i Siuani Sanče, koje su napredovale do punopravnih članica sestrinstva Aes Sadai, nedugo nakon što su načule proročanstvo da se Zmaj ponovo rodio. Šta može biti gore? Možda to što je takozvani Mračni ne samo stvaran već je i u lovu na zmaja.
Ukoliko sve to zvuči zbunjujuće, bićemo iskreni: „Novo proleće“ nije dobar uvod u Točak vremena, već je uvodni roman u pravom smislu te reči, namenjen onima koji su već upoznati sa serijalom i likovima i poznata im je Džordanova dramatična ironija. Dok nas je „Zenica sveta“ polako uvela u Džordanovu viziju, autor u „Novom proleću“ ne gubi vreme, već nas momentalno ubacuje u događaje o kojima smo nešto načuli i ne nudi nam mnogo smernica niti objašnjenja. To je savršenstvo za svakog dugogodišnjeg obožavaoca, ali nije najsjajnija početna tačka za nekoga ko se tek upoznaje sa serijalom, jer samo mogu da zamislim koliko će biti beznadežno izgubljen kada nije upoznat sa osnovama.
Međutim, onima koji poznaju ove likove, „Novo proleće“ biće prijatan izlet u njihovu prošlost. Zabavno je videti Moirainu i Siuan pre nego što su (kasnije u serijalu) postale moćne i jake žene – dok su bile mlade i nestašne, da ne kažemo daleko neiskusnije i naivnije od onakvih kakve ćemo ih kasnije sresti. Što se tiče Lana, ima nečeg primamljivog u tome kada ga gledamo u (u nedostatku boljeg termina) ulozi Aragorna – on je kralj zemlje koja više ne postoji i bori se sa izvesnom smrću. Sve to je samo delimični prikaz legendarnih likova koje ćemo sresti kasnije, i daje nam priliku da vidimo šta se krije iza pažljivo montiranih lica koja prikazuju svetu.
Čak i tako, „Novo proleće“ ne deluje toliko značajno za samu priču, osim što nam otkriva kako su se ovi likovi upoznali. Iako, na sreću, izbegava najgore probleme uvodnih romana (umanjivanje sveta gde je priča svakog pojedinačnog lika uvod u kasnije događaje), u njemu priča nikada nije toliko razgranata da bi predstavljao obavezno štivo. (Ovo je možda jedini put da sam poželeo da je neka knjiga duža). Čak je i neizbežno imenovanje Lana za čuvara malkice... neizbežno; kao da se to dešava jer je Džordan tako predodredio kraj romana, a ne zato što je iko od likova bio spreman na to, pa ne možete a da ne pomislite kako je bilo više događaja koji su tome prethodili.
Ipak, „Novo proleće“ me je podsetilo zašto sam pre svega zavoleo ove knjige, pružajući mi bogate opise junaka, izuzetno osmišljen svet, obilnu maštu i epsku i kompleksnu priču – i zašto sam dalje vezan za ove likove i njihove borbe. Na kraju krajeva, u njoj sam uživao i probudila mi je želju da ponovo uronim u ovaj ogromni serijal, samo kako bih malo duže živeo u tom svetu.
Izvor:clydeumney.wordpress.com
Prevod: Đorđe Radusin
